Grad Teatar, Budva/Beogradsko dramsko pozorište, Beograd/Mestno gledališče, Ljubljana/NU Dramski teatar Skoplje

Dušan Jovanović

Život provincijskih plejboja nakon Drugog svjetskog rata ili Tuđe hoćemo – svoje ne damo

Režija i dramaturgija: Ivan Penović

Prevod: Sonja Dolžan
Scenografija: Laze Tripkov
Kostimografija: Aleksandar Nošpal
Kompozitor: Vladimir Pejković
Scenski pokret: Damir Klemenić

Igraju: Lazar Hristov, Julita Kropec, Marko Gvero, Sonja Stamboldžioska, Lazar Nikolić, Vukašin Jovanović, Nejc Jezernik,   Marjan Naumov, Jovana Spasić

Riječ reditelja: Drama Dušana Jovanovića „Život provincijskih plejboja nakon Drugog svjetskog rata ili Tuđe hoćemo – svoje ne damo“ napisana je 1972. godine. Dakle, četiri godine nakon ’68, kao odgovor, ili bolje reći, kao bijeg od stvarnosti, od traženja smisla, poente, kao potraga za igrom generacije koja u svojoj stvarnosti za to nema mjesta. U rastvorenoj formi commedie dell’arte, nastaloj po predlošku drame „Tri rogonje“ nepoznatog autora, ova drama igra se vlastitim besmislom, ruga se sebi, kao i gledatelju, na način da na jedan trenutak daje naznake smisla svog postojanja na sceni i smisla ljudske prirode, samo da bi ga već u idućem treptaju tako lako pregazila. Ovaj komad postavljen na sceni stanovit je otpor. Otpor ne samo uvriježenom shvaćanju poente postojanja teatra, a potom i umjetnosti, već otpor stvarnosti koja nam nameće čime bi trebalo da budemo opterećeni, čime bi trebalo da se bavimo, čiju bi stranu trebalo da zauzmemo. Danas, pedesetak godina kasnije, ta potreba da zauzimamo strane i kolektivne stavove, osjeća se nažalost i jače. Po ko zna koji put živimo u dobu masovnih bombardovanja, profiterskih ratova i zakulisnih političkih igri na račun naroda koji samo hoće svoje dostojanstvo. I kao i svako, ovo doba ima svoje načine kako da svoje strahote prikaže lakšima. Raketno bombardovanje ostaje u drugom planu dok nam medijsko bombardovanje muti vid. Razvoj tehnologije, nudeći nam interakciju, nudeći nam opcije, opterećuje naš emocionalni angažman sve do preopterećenja, a preopterećenje vodi do onog najgoreg, a to je ravnodušnost.

Erik Ondrejička (Bratislava, 1. 5. 1964.) je jedan od naj cenjenijih, ali i najviše čitanih, slovačkih pesnika srednje gene racije. Sigurno je da ni u njegovoj, niti u mlađim generacijama niko nije napisao više kvalitetnih rimovanih pesama od Erika. Uz često akcentiranje etičkih pitanja, u svojoj poeziji posebnu pažnju posvećuje muzikalnosti i estetici svojih stihova.
Izdao je 9 pesničkih zbirki za odrasle: Sa unutrašnje strane očnih kapaka (Na vnútornej strane viečok, 2004), Igra večernjih pahulja (Tanec večerných vločiek, 2006), (e)Pigrami ( (e)Pigramy, 2009), Oči i rime-Noćne pesme grada od kamena (Oči a rýmy Nočné piesne kamenného mesta, 2010), Zemlja dijamanata (Kra jina diamantov – Land of Diamonds, 2014), Hepigrami (Happy gramy, 2019), Reci samo reč (Povedz iba slovo, 2019), Zov
(Volanie, 2020) i Iza jedine rečenice (Za jedinou vetou, 2020), dve knjige poezije za decu: Šta se skriva u olovci (Čo sa skrýva v ceruzke, 2009) i Bukvari (Abecedári, 2015), 7 međunarodnih bibliofilija, originalnih pesama za više od 20 međunarodnih multimedijalnih projekata i tekstova za desetak CD.
Nosilac je brojnih nagrada u Slovačkoj i inostranstvu. Među njima su i: (e)Pigrami – Premija Literarnog fonda (2009), Oči i rime – Nagrada Ministarstva kulture Slovačke i Premija Literarnog fonda (2010), Sa unutrašnje strane očnih kapaka – 2. mesto u anketi čitatalaca Kniževne revije: Debi godine (2004), 2. izdanje (2011) – Najlepša knjiga Slovačke (2012), bibliofílija IM_PULZ Čekanje materije – Najlepša knjiga Slovačke, Nagrada Mini
starstva kulture Slovačke, Bukvari – Najbolja dečja knjiga i Najlepša knjiga Slovačke 2015. Hepigrami – Nagrada Kluba nezavisnih pisaca, Premija SC PEN (2019), Reci samo reč – Premija Literarnog fonda (2019).
Erik Ondrejička je bio učesnik Smederevske pesničke jeseni 2015. a 2017. je nastupao na književnim akcijama u Beogradu, Staroj Pazovi, Novom Sadu, Kulpinu i Bačkom Petrovcu.
Originalnom pesmom je nastupio na srpsko-slovačkom projektu Nikola Tesla – inspiracija za budućnost.

Festival poezije u Banja Luci je 2018. godine bio je svečano otvoren Erikovom pesmom Golub.

Martin Prebuđila je rođen 25. 5. 1960. u Obrenovcu, živi i stvara u Staroj Pazovi. Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Staroj Pazovi (1979) a studije slovačkog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1987). Radio je kao novinar i urednik u raznim medijima na slovačkom jeziku. Od 1989. godine bio urednik kulturne rubrike Televizije Novi Sad, a od 2005. u Radio Novom Sadu (od leta 2017. kao odgovorni urednik Slovačke redakcije RNS)sve do odlaska u penziju u maju 2025.

Objavio je devet zbirki pesama na slovačkom jeziku: Dážď do tváre (Kiša u lice, Obzor, 1983, Nový Sad), Život na plejbek (Obzor, Nový Sad, 1987), Horeznačky (Nauznak, Obzor, Nový Sad, 1992), Namiesto kodicilu (Umesto kodicila, Kultúra, B. Petrovec, 2001), Takoreći o ničemu (Takmer o ničom, SVC, Bački Petrovac, 2010). Godine 2010. izašao je izbor iz njegove poezije Ne zaključavaj prazni dom (Nezamkýnaj prázdny dom, Izdavaštvo Ivan Krasko, Nadlak, Rumunija, 2010), Tri tačke u dva urlika… (Tri bodky v dvoch vytiach…, Društvo slovačkih pisaca, Bratislava 2014.),         Sve je svetlost (prevod sa slovačkog Ladislav Čanji, COMPUTECH, Beograd 2020), Všetko je svetlo (izabrane i nove pesme, Društvo pisaca Slovačke, Bratislava 2020.) i Ako znaš o čemu govorim…(Ak vieš o čom hovorím… Društvo slovačkih pisaca, Bratislava 2025.)  

Napisao je dve zbirke priča za decu: Zemljanin Milan i Vincent bez uveta (Pozemšťan Milan a Vincent bez ucha, Kultúra, B. Petrovec,1996) i U Aninom snu krdo konja bdi (V Anninom sne črieda koní bdie, SVC, Báčsky Petrovec, 2007).

Objavio je dva romana: Rezervista bez rezervne kože (najpre na slovačkom jeziku: Rezervista bez rezervnej kože, Nadlak, Rumunsko, 2000), a zatim mu je ovaj roman preveden na srpski jezik, kada je 2002. godine izašao u IK „Prometej“ u Novom Sadu.)

U Izdavačkoj kući „Prometej“ u Novom Sadu 2007. godine mu izlazi roman Ma, daj, nasmeši se…, koji je kasnije na slovački preveo Ladislav Čanji No tak, usmej sa… a izdao Slovački izdavački centar u Bačkom Petrovcu, 2012. Ovaj roman je imao i izdanje u Slovačkoj kada ga je objavilo Izdavaštvo Društva slovačkih pisaca u Bratislavi 2019.

Izašla mu je i zbirka kratkih priča na slovačkom jeziku Priče iz crne kutije (Príbehy z čiernej skrinky, Báčsky Petrovec, Slovenské vydavateľské centrum, 2013).

Priredio je i objavio knjigu o doajenu pazovačkog, vojvođanskog i srpskog pozorišnog života Juraju Ondriku – Život kao veliko pozorište (Juraj Ondrík – Život ako veľké divadlo, SVC, Báčsky Petrovec, 2007). Takodje i monografiju Snovi i zvezde profesora Mihala Filipa povodom stogodišnjice njegovog rođenja (Sny a hviezdy profesora Michala Filipa, zostavil Martin Prebudila. Vydali: Cirkevný zbor a Ústredný archív SEAVC, Stará Pazova a Slovenské vydavateľské centrum, Báčsky Petrovec 2015). Priredio je i monografska izdanja MAKAN (MAKAN, 2. zväzok v Edícii Tália, vydalo Slovenské vydavateľské centrum, Báčsky Petrovec 2015) KIŠGECI (KIŠGECI, SAVPO Stara Pazova, 2017), Pavel Hrćan – Master Chef Careving (SAVPO, Stara Pazova 2020.), Jozef Mađar Život i san – kroz objektiv (SAVPO, Stara Pazova, 2020), Ana Marić – narodni običaji i verovanja Slovaka u Staroj Pazovi (SAVPO Stara Pazova i ZKVS Novi Sad 2021), Dug slikarski put slikara Jana Bačura iz Padine u fotografijama 1950 – 2000 I deo (SAVPO Stara Pazova i ZKVS Novi Sad 2022), BEZ KORENA NEMA LETA Činjenice i fikcije Miroslava Demaka (povodom autorovog životnog jubileja, 75 godina) (SAVPO Stara Pazova i ZKVS Novi Sad 2023), Dug slikarski put slikara Jana Bačura iz Padine u fotografijama 2001 – 2022 II deo (SAVPO Stara Pazova i ZKVS Novi Sad 2023) i Kao četiri godišnja doba Jana Filipa (povodom autorovog životnog jubileja, 70 godina (SAVPO Stara Pazova).

Martin Prebuđila se dug niz godina bavi i prevodilaštvom:  sa slovačkog na srpski jezik preveo je desetak knjiga poezije i proze.

U časopisima su objavljivani njegovi prevodi sa srpskog: Nenad Grujičić, Nikola Kitanović, Đorđe Nešić, Matija Bećković, Ljubomir Simović, Miloš Komadina, Zvonko Karanović, Draško Ređep, Dragan Jovanović Danilov, Radomir Andrić, Ivan Negrišorac, Zoran Đerić, Radojica Bošković, Risto Vasileski, Ranko Risojević, Petar Žebeljan, Boro Kapetanović, Željka Avrić, Nebojša Lapčević, Danilo Jokanović…

Kao knjižna izdanja izašli su izbori pesama i proznih dela prevedenih na slovački jezik: Moja tačna priviđenja/ Moje presné vidiny Dragana Jovanovića Danilova (Izdavač: Društvo slovačkih pisaca / Vydavateľstvo Spolku slovenských spisovateľov, Bratislava 2015.) i izbor pesama Až na jednu vec / Osim jedne stvari Radomira Andrića (Izdavač: Društvo slovačkih pisaca / Vydavateľstvo Spolku slovenských spisovateľov, Bratislava 2015.) Výstava oblakov (Izložba oblaka) Ivana Negrišorca: (Izdavač: Društvo slovačkih pisaca / Vydavateľstvo Spolku slovenských spisovateľov, Bratislava, i Slovenské vydavateľské centrum, Báčsky Petrovec, 2017), Nové devínske elégie (Nove devinske elegije) Zorana Đerića (zajedno sa Zdenkom Valent-Belić, (Izdavač: Kulturno-literarna akademija / Kultúrno-literárna akadémia, Bratislava, 2017), Panika v ICečku (Panika u Inter sitiju) Janka Vujinovića zajedno s Miroslavom Demakom (Izdavač: Društvo Srba u Slovačkoj, 2018) i Ešte sme neskončili… (Ćeraćemo se još…) Matije Bećkovića (zajedno s Miroslavom Demakom) (Izdavač: Društvo slovačkih pisaca / Spolok slovenských spisovateľov, Bratislava, 2019), Sona Veliyeva: Svet, kde sme sa stretli ty a ja (prevod sa ruskog, Izd. Društvo pisaca Slovačke, Bratislava 2020), Veselin Dželetović: Johannovo srbské srdce (roman, Izd. Prometej, Novi Sad 2020), Milovan Vitezović: Štekanie na hviezdy (roman, Izd. Društvo pisaca Slovačke, Bratislava 2020), Nebojša Kuzmanović: Srbsko-slovenské styky v romantizme (izd. Slovački izdavački centar, Bački Petrovac 2020), antologija: Poruka skrivena među laticama / Odkaz ukrytý medzi lupeňmi, (izdavač 4SE, Beograd 2021.), Vlada Kanić: Diery v duši (izdavač: Društvo Srba u Slovačkoj, Srpski kulturno-informativni centar, Prometej, Bratislava-Novi Sad, decembar 2021.) i antologija: Nežnost slovenska / Nežnosť slovanská (Antologija srpske i slovačke poezije: pesnici rođeni posle 1945. godine. Zajedničko izdanje: Matica srpska, Novi Sad i Slovački književni centar, Bratislava 2024.).                          Dobitnik je Nagrade časopisa Novi život za 2010. i 2014., Zlatne značke KPZ Srbije za 2018. godinu, Nagrade „Zlatni krug“ Beogradskog aforističarskog kruga za 2018. godinu, „Euridikine lire“ na Desetim međunarodnim pesničkim susretima „Orfej na Dunavu 2021“ u  Kostolcu, „Nagrade Ondrej Štefanko“ za 2022. godinu u rumunskom Nadlaku, poetske nagrade „SENEKA“ u Bariju (Italija 2023.) i „Izuzetne nagrade Matice slovačke“ 2025.

Član je Udruženja književnika Srbije, Društva novosadskih književnika, Društva slovačkih pisaca i Kluba nezavisnih pisaca (Slovačka) i Slovačkog centra PEN (Bratislava, od 4. 10. 2019).

Od 2002. godine urednik je godišnje publikacije Pazovački kalendar.

Gradsko pozorište DPOH, Bratislava, Slovačka republika

Autorski rad

Generácia Z: Krása nevídaná (Generacija Z: Nikad viđena ljepota)

Režija: Zuzana Fjalova

Dramaturgija: Valeria Šulcova, Darina Abrahamova

Scenografija, kostimografija, dizajn svjetla, instalacije : Vivien Kvasnicova, Paula Gogola, Ema Šutovcova

Muzika: Samuel D. Abraham

Video projekcija: Ivan Finta

Igraju:  Anamarija Janekova, Romana Ondrejkovičova, Maria Šumerova, Vivien Kvasnicova, Ema Šutovcova

Da li je ljepota nagrada ili kazna? O uspješnosti  ovog umjetničkog poduhvata svjedoči i priznanje za izuzetno umjetničko dostignuće u domenu teatra i to: Grand-Prix na „Festivalu nove drame“ 2022. i Nagrada „Tatra Banke“ za umjetnost u kategoriji Mladi umjetnik. U pitanju je autorska predstava u režiji Zuzane Fialove. Predstava govori o mitu o ljepoti, koji već od malih nogu nameće djevojčicama visoke standarde o tome kakve bi trebalo da budu, i  to ne samo spolja, već i iznutra. Nameće im pravila o tome koja je njihova uloga u društvu, u porodici, te kakve treba da budu, kako da se ponašaju, na koji način i šta da govore. Nastoji da ih ubijedi da njihovo mišljenje zapravo nema težinu i da treba da ga zadrže za sebe. To će im pomoći budu bolje ćerke, majke, supruge, ljubavnice, građanke, hrišćanke. Ishod svega ovoga su anksioznost, depresija i konstantan osjećaj neuspjeha. Djevojke čak vrše i  pritisak jedna na drugu. Kako se odbraniti od toga? Kako se izboriti sa tim, a ne izgubiti samopouzdanje i osjećaj sopstvene vrijednosti? Projekat je realizovan u koprodukciji sa Univerzitetom likovnih umjetnosti.

Bagi Communication/NU Makedonski naroden teatar

Mjuzikl inspirisan muzikom Vlatka Stefanovskog

Kao kakao

Režija: Dejan Projkovski
Tekst i dramaturgija: Venko Andonovski
Muzika: Vlatko Stefanovski
Muzički aranžmani i orkestracija: Boban Mirkovski
Koreografija: Olga Pango
Scenografija: Valentin Svetozarev
Kostimografija: Marija Pupučevska

Igraju:

Vladimir Petrović, Katerina Jovanović, Stefan Spasov, Grigor Jovanovski, Rubens Muratovski, Nina Elzeser, Anja Mitić, Biljana Dragićević Projkovska, Jordan Simonov, Antonio Taškovski, Deniz Abdula, Jovana Miladinova, Tanja Kočovska, Jovana Spasić, Dimitar Paskoski, Ilin Jovanovski, Anastasija Trajkovska, Todor Stojkovski, Branko Mihajlovski, Leonida Gulevska, Đorđe Nešković, Anastasija Mitrovska.

Orkestar: Stefan Petanovski – gitara, Boban Mirkovski – klavir, Jan Stefanovski – bubnjevi, Viktor Nikolovski – bas gitara, Andrej Boškovski – gitara, Milena Todoroska Murgoski – violina, Verica Ajtovska – viola, Petar Popovski – druga violina, Ljupka Kaević – violončelo, Vladan Drobicki – trombone, Aleksandar Zlateski – truba, Ninoslav Dimov – bariton saksofon, Ana Kostadinovska – prateći vokal.

KAO KAKAO je makedonski mjuzikl smješten u posljednje decenije prošlog vijeka, koji kroz melodramsku ljubavnu priču prati mlade ljude u njihovoj težnji da uspiju, stvore nešto svoje i ostanu vjerni sebi u vremenu ispunjenom očekivanjima, stereotipima i pritiscima društva.

U svijetu obilježenom ambicijom, ljubavlju, prijateljstvom i težnjom za ličnom slobodom, likovi se kreću između sopstvenih snova i ograničenja vremena u kojem žive. Njihove sudbine oblikuju se kroz sukobe sa sistemom, okruženjem i izborima koji ih postepeno mijenjaju.

Muzika Vlatka Stefanovskog nije samo muzička podloga, već sastavni dio svijeta predstave i njene dramske strukture, kroz koju se razvijaju priče o ljubavi, ambiciji, pobuni i potrebi za slobodom. Kroz glumačku igru, muziku i savremeni scenski izraz, KAO KAKAO stvara snažnu pozorišnu atmosferu koja dočarava duh jednog vremena i generacije koja pokušava da pronađe svoje mjesto u njemu.