Djevojčica sa žicama

Slovenačko narodno pozorište, Ljubljana/Moving Music Theatre, Bitola
Moderna dramska opera
Marjan Nećak, Maja Hrgović

Djevojčica sa žicama

Režija, kompozicija, scenografija, dizajn svjetla: Marjan Nećak
Pisac stihova: Ana Bunteska
Dramaturgija: Darja Dominkuš
Kostimografija: Nataša Filipovič
Igraju: Barbara Cerar, Uroš Fürst, Branko Šturbej (glas)

„Bajka je nešto specijalno / Bio bih u njoj veruj mi stalno / Al’ kako ući u tu divotu / Kad živimo u životu“, upućuje u svoju pozorišnu čaroliju bajki Branko Milićević; „Čitav život beše im bajka“ kazuje milozvučna stara romansa. Bajka je zaista nešto posebno, u nju je upisan onaj najbitniji, egzaktan odeljak čovekove stvarnosti, iako naizgled odvodi do izmišljenih svetova i junaka bajka je stvarnija od bilo kakve stvarne priče. Ona iznova zaokuplja i inspiriše kako to u velikom stilu potvrđuje Marjan Nećak svojom savremenom dramskom operom „Devojčica sa žicama“ nastalom na fonu Andersenove „Devojčica sa šibicama“. Znana potresna pripovest o promrzloj gladnoj devojčici koja u novogodišnjoj noći pokušava da paljenjem šibica koje nije prodala zagreje prste a u toplini i svetlosti plamena pred njom na tren isijavaju lepe slike sreće i izbavljenja, višestruko se projektuje kroz Nećakovu oporu pripovest „o raskošnoj violinistkinji koja putuje vozom po Evropi“ (ali iz tog voza ne može da izađe), o njenoj želji da u velikom svetu postane vrhunski muzičar a čitav život provodi kao ulični svirač. Ne uočavaju se samo formalne sličnosti (siromaštvo malog čoveka i u novim vremenima-bez-granica, posle-svih-bajki, potraga za boljim mestom, utočištem u sve surovijem okruženju, uvek komplikovan odnos sa roditeljima koji nezaštićenu decu ostavljaju po peronima hladnog, otuđenog tehnokratskog sveta u sveopštoj ponudi varljive slobode i prava na sopstveni izbor). Bajka se pokazuje kao uzor, pretpostavka, zbilja, jedina paradigma, ona obeležava, ispunjava, imenuje svaku novu priču, i očekivanja devojčice-sa-violinom su omamljiva bajka, blještave slike koje se pale kao šibice njenih želja ostaju nedohvatne, i svet što se pruža pred njom raširenih ruku je pusta bajka (Evropa jeste bajka u čiju divotu nema stvarnog ulaska), život je tek kratko putovanje u kome sve, od detinjstva do starosti ostaje zatvoreno u bajci-o-postvarenju, i sam ishod je kao Andersenova bajka (o biću što se vine u visine) u kojoj su svi, i očevi i ćerke ipak tek deca „sa nosevima zalepljenim na prozor / osvetljeni mesečinom. Za putovanje svoje junakinje u ritmovima voza i setnih životnih storija, snoviđenja i grube jave prema boljem sutra kulturne Evrope (pri čemu se mešaju predeli i vremena, ljudi i jezici, sećanja i vizije, prividi lepote i osećaji gorčine) Marjan Nećak kreira metaforičnu dramsko – muzičku partituru koja lako povezuje i pretapa različite stilove kao odjeke sudbinskih mena i varljive fortune, od roka, popa, elektronske muzike, provlačenja cirkuskog zvuka do opere, vrhunca uzvišene emocionalnosti. Predložak koji se čita kao apartna poetska literatura (Maja Hrgović, Marjan Nećak) sačinjen je od devet naslovljenih odeljaka (u njima se pripoveda u dva glasa – likovi su Ona i On) uz izuzetne stihove Ane Bunteske. Kroz tekstove koji se kazuju / pevaju, u skiciranom okruženju oivičenom bedemima i ograničenjima („poštuju se kao božanstva“), suptilno se razvija intimna drama, izvlače krhke personalnosti aktera, šire postavljaju značenja i odnosi.

Na putu po – prema Evropi-među-žicama (voz je sudnica ludnica), žice kojima je vezana savremena Devojčica (sa snovima i nadanjima kao prtljagom) nisu samo one sa njene violine iz kojih bi htela da odsvira najlepše zvuke; to su oštre niti – prepreke izukrštanih svetova ljudi i umetnosti, svilene žice po kojima korača dok trune „u ovom tužnom cirkusu“ a stopala su joj dok hoda sama „žive rane… sa sve većim brazdama“. Žice bi mogle da budu putokazi, železničke šine premrežene Evrope koje samo idu u krug i nikuda ne odvode, one su poput žila njenog kardiovaskularnog sistema (zakrečenih „masnim naslagama istorije“) koje bi trebalo da idu prema srcu; ali gde je srce Evrope, kojim vozom se dolazi do njega, to je pitanje. Žice su, kako Ona oseća i ljudski koreni duboki „kао kod stogodišnjeg stabla“ koji sežu do druge strane sveta ali nisu u jeziku, pismu, boji države gde se živi već u reči što se nosi u duši, ljudski su koreni „ljudska ljubav / čovek / u čoveku“. One možda najjače jesu žice kojima vezuju senke prošlosti, sve ono što se zbilo i ostalo unutar bića kao deo koji je uvek tu, i retki trenuci sreće („koja je znala da nikne na neočekivanim mestima,… kao korov u pukotini u asfaltu, neuništiva i prkosna“) i patnje tužnog detinjstva, odlazak sa ocem u njegovu birtiju, sve to traje kao bol što izjeda poput žica oko ruku obmotanih „koje zatežu do koske“. Prošlost postoji i vraća se magičnim pričama što se pamte (iako se iz života teško može izvesti „posebno puno značenja… katarze još manje“), Evropa je slika u sećanju a na njoj „debela pekarka koja nabreklim rukama mesi hleb… tako da joj se mesnate nadlaktice tresu, kao da je i ona sva od toplog mekog testa“, u pekari pompeznog imena „Evropa“ usred neke balkanske pustoši. Sadašnjost se nazire u izmaglici licemerne stare – nove Evrope u kojoj ispražnjen prostor – život odzvanja kao jeka; u toj praznini koju usamljena Ona ispunjava prizorima – tragovima sebe, samo je jedan stalni pratilac – sagovornik, jedini On: to je Otac (svi ostali usputni prolaznici po vozovima, ulicama, trgovima ili na granicama Evrope – Carinik „u žalosti… za samim sobom“, Uglađeni gospodin a naš čovek, Klovn čija je bolesna devojčica ostala sa druge strane bodljikave žice – samo preuzimaju njegovu pojavnost). Otac-koga-nema dolazi kao košmarno priviđenje, „pokidana žica koja… puca u oku“ i ostavlja rez u sumornom sutra; „divovska baraba“, raspikuća a ipak tata – Tatica, ostaje uvek prisutan, vezan ne-vidljivim žicama koje ne mogu da se raskinu. U njemu je i nešto zlokobno, preteće faustovsko, hamletovski duh ili figura dikensovske tame, u isto vreme on je iznova živ, opominjuće stvaran. Odnos Oca i Ćerke uvezan je tananim (poetskim) tkanjem; gde god da ide ona sa sobom nosi njegove cipele (nemoćna da ih baci, niz reku da ih pusti) kao sećanja-koja-nema, u njenom svetu „sve je toliko maleno / toliko sitno i krhko“ osim tih poderanih „velikih i teških cipela / starih i iznošenih“ i „sa sasušenim blatom na đonovima“, sa delovima detinjstva „koje je zalepljeno po njima“. Kao davljenik ona se za njih drži kako bi pamtila, ništa ne zaboravila, premalene „da se u njih skupi srce“ te cipele spavaju uz njenu muziku dok joj se pertle oko vrata zatežu tačno koliko je potrebno da se probudi uz vrisak, u očevim cipelama prevelikim za njena stopala korak je težak, ali niko ne može da shvati čoveka sve „dok u njegove cipele ne uskoči“.

U postavci „Devojčice sa žicama“ (Slovensko narodno gledališče Drama Ljubljana, Slovenija i Moving Music Theatre Bitolj, Makedonija) naizgled svakidašnja priča o privlačnoj, okrutnoj, zatvorenoj Evropi pred čijim vratima bezlični glasovi traže da se na štura pitanja ponudi nešto originalno, autentično i specifično, da se ostavi utisak kako bi se više bodova sakupilo za ulazak, raščitava se i raspevava kroz sve složenije dramaturške i značenjske tokove. Marjan Nećak nije samo kompozitor fantastične muzičke drame, on se umešno kreće partiturama svetlosti i boja, aranžmanima scene, sklapajući inspirativne slikovne kompozicije. Tako se u scenskom prostoru – malom univerzumu ograđenog savremenog sveta što je takođe i intimni predeo-u-žicama Devojčice koja sve jasnije razaznaje svoju bajku, gradi magičan vizuelno stvarnosni ambijent gde se otvaraju i sustiču udaljena vremena i lokacije, zbilja i uobrazilja kroz koje se prostire – pretražuje realnost događanja. Prelazak u neki drugi čas, odeljak priče odvija se lako, jednostavnim potezom (detalj kostima, perika, rekvizit), čini se da je reč o jedinstvenoj kompoziciji gde sve muzicira, u pokretu je, glas igra a telo peva, muzički tonovi se šire kao nijanse stanja i osećanja, boje glasova prelivaju preko boja svetlosti. U svemu tome, i predmeti začinju svoje priče, gudalo je i omča oko vrata i bič (ljudsko je telo instrument po kome se svira), velika kutija za kontrabas (muzička škrinja uspomena i nadanja) nosi se na leđima kao kuća u kojoj stanuju očeve cipele, sve to zajedno sačinjava veliki, zatamnjen a šarolik, bučan panoptikum ozvučenih slika, prizora fantazmagorije čovekovog bivanja. Ona i On – izvanredni Barbara Cerar i Uroš Furst su slike u velikoj slici, i moćne figure, i senke, odrazi bića (u filmskom kadru), šćućureni kraj pruge posute belim kamenčićima u nestvarno plavetnom predelu odakle stupaju u bliski susret. Na putu svojih života-bajki kroz polumrak, oni strastveno nude svoja kazivanja i razmenjuju napeve, zvonke i brehtijanski stroge (na više jezika – Nećak uvažava govor velikog sveta), potom arije punih tonova i setnih odjeka. Utisak dubine prizora a tako i priče postiže se naročitim video kompozicijama Marina Lukanovića, najpre bioskopom u kutiji violončela gde po unutrašnjoj strani poklopca prolaze vozovi, pruža se pogled kroz njihove prozore ili na gradske trgove ili odande gledaju lica dvoje saputnika, daje se film detinjstva. U pozadini je veliki ekran, udaljeni horizont stvarnosti koji menja boje i po kome se kreću pravi vozozi, promiču uvećane slike, životi, ljudi. Tekstovi dijaloga i pesama prevedeni za gledaoce (i na više jezika) bivaju sastavni deo osmišljene vizuelne kompozicije. Reči što dolaze i nestaju, različitih nijansi, fontova i načina i brzine javljivanja, poimaju se kao na tren čitljivi intimni zapisi burnih misli, žudnji, osećanja, kao da su to iskidane stranice toka svesti iz nečijih istorija života; crteži reči, fraza čine se i kao grafiti, poruke ostavljene da bi se njima nešto kazalo, ili još više kao strofe za karaoke iz znanih šlagera koje se nude za zajedničko pevanje. Priča o Devojčici-sa-violinom završava se po uzoru na Andersenovu, „ruka u ruci / otac i ćerka“ putuju i nisu više u vozu, posmatraju ga odozo kako se kreće „odnoseći putnike njihovim najmilijima / sa rukama punim zagrljaja…“. Bajka obično ima srećan kraj i govori o sreći. „A sreća? Ona nije na kraju putovanja, skoro nikad nije. Ali je tamo gde počinje pesma. I to je dovoljno“ kaže Devojčica u svojoj savremenoj stvarnoj bajci. A ona je baš to: Bajka naše stvarnosti. Ili stvarnost naše bajke. Svejedno.

Zoran R. Popović