Dodjela nagrade „Stefan Mitrov Ljubiša“ za 2019-2020.

Dodjela nagrade „Stefan Mitrov Ljubiša“ za 2019-2020.

Radoslav Petković

Učesnici: Mihajlo Pantić, Nadežda Čačinović, Slavica Perović

 Na ovogodišnjem festivalu „Grad teatar“, XXXV po redu, 20. avgusta na Trgu pjesnika biće dodijeljena nagrada za književno stvaralaštvo „Stefan Mitrov Ljubiša“ piscu Radoslavu Petkoviću. Nagrada se dodjeljuje po dvadeset peti put.

U obrazloženju odluke žirija o dodjeli nagrade za 2019/2020. godinu navodi se sledeće (obrazloženje prenosimo u cjelosti):

„Žiri za dodelu Nagrade ’Stefan Mitrov Ljubiša’ – koji čine Nadežda Čačinović, Slavica Perović i Mihajlo Pantić (predsednik) – posle više elektronskih konsultacija, na završnoj sednici takođe održanoj imejl prepiskom 9. juna 2021. godine, jednoglasno je odlučio da dobitnik te nagrade za 2019/2020. godinu bude romansijer, pripovedač, esejista i prevodilac Radoslav Petković (1953). Jezgro Petkovićevog proznog opusa čine tri nadstandardno vredna romana: Senke na zidu (1985), Sudbina i komentari (1993) i Savršeno sećanje na smrt (2008), od kojih je roman Sudbina i komentari, višestruko prevođen i nagrađivan, uvršten i na listu deset najboljih romana nagrađenih Ninovom nagradom. To jezgro okružuju i drugi autorovi romani Put u Dvigrad (1979), Zapisi iz godine jagoda (1983), knjige priča Izveštaj o kugi (1989, Andrićeva nagrada) i Čovek koji je živeo u snovima (1998), kao i brevijari esejističke proze Ogled o mački (1995), O Mikelanđelu govoreći (2006), Vizantijski internet (2007) i Upotreba vilenjaka (2008). Suština Petkovićevog proznog opusa mogla bi se opisati sintagmom ’istorija u novom ključu’, budući da pisac pitanjima preseka istorije i pojedinačne ljudske egzitencije o kojima mahom piše u svojim knjigama, pristupa tako što pripovedanjem sazdaje u osnovi antiepsku strategiju jezičkih gradivnih postupaka. Za razliku od pretežnog dela ovovremene prozne produkcije, podjednako u južnoslovenskom kulturnom arealu, ali i u zapadnom svetu, uglavnom označene tematizacijom svakodnevice koju je iznova preobrazila tehnološka era, gurnuvši književnost na marginu kulutre, Radoslav Petković je, poput značajnih pisaca bliže i dalje tradicije, u svojim romanima, pripovetkama i esejima u prvi plan stavio istoričnost narativne konstrukcije. Tako je u ključu postmodernističke poetike, koja je modelom istoriografske metafikcije relativizovala, ali ujedno i osnažila važnost istorične prirode samog znanja, stvorio samosvojan, prepoznatljiv, imaginativni prozni svet. Susret prošlosti i sadašnjosti u tom i tako predstavljenom svetu otvara horizont univerzalnih svojstava ljudske prirode i egzistencije, nezavisno od toga kada se i gde se ljudski život odvija: pred hukom istorije čovek ostaje nemoćan poput onog anđela na slici Pola Klea koga je Valter Benjamin nazvao anđelom istorije. Stoga Petkovićev opus, kako je u kritici već primećeno, treba videti kao odbranu od narastajućeg nihilizma koji uprkos vrtoglavom tehnološkom napretku civilizacije produbljuje njenu krizu, potirući moralne, humanističke vrednosti u korist nezaustavljive stihije ogoljenih interesa bilo koje vrste, i moći koja te interese oglašava i realizuje. Žiri izražava zadovoljstvo što je bio u prilici da Nagradom ’Stefan Mitrov Ljubiša’ još jednom skrene pažnju na vrednost književnog opusa Radoslava Petkovića, u jednoj ravni, poput Ljubiše, svakako i pisca Mediterana, i ujedno čestita dobitniku u uverenju da svojom odlukom na dostojan način produžava i podiže ugled te višedecenijske nagrade koja služi na čast drevnom gradu Budvi.“