Knjiga o Milutinu

Zvezdara teatar

Danko Popović

Knjiga o Milutinu

Režija i adaptacija teksta: Egon Savin

Scenografija i kostimografija: Vesna Popović

Kompozitor: Bora Dugić

Igra: Nenad Jezdić

O piscu:

Slobodan Danko Popović rođen je u Aranđelovcu 1928. godine. Završio je Pravni fakultet u Beogradu i od šezdesetih godina počeo da objavljuje svoja dela. Najčešća tema njegovih priča i romana bila je novija srpska istorija kroz stradanja i nadanja malog čoveka. Napisao je dramu “Karađorđeva smrt”, koja je snimljena za TV “Beograd” 1983. godine, u režiji Đorđa Kadijevića. Napisao je scenarija za nekoliko filmova, a najpoznatiji je onaj za film “Hajduk” iz 1980. godine, u režiji Aleksandra Petkovića. Objavio je knjige pripovedaka “Svečanosti” i “Kukurek i kost”, romane “Gospodari”, “Oficiri”, “Svinjski ujed”, “Udovice”, “Čarapići”, “Kuća Lukića” i “Konak u Kragujevcu”. Objavio je i knjige eseja “Vreme laži”, “Događaji i priviđenja”, “Na krstu i raskršću”, “Nespokoji”, “Božur i trnje”, “Seobe stare i nove” i “Četiri vetra”. Danko Popović je preminuo 2009. godine u svom rodnom gradu.

 

Riječ reditelja:

Mnogo godina posle 1914. i početka Prvog svetskog rata Milutin se u mislima vraća na dan kada su zvona zvonila sa svih strana i pozivala ljude u rat. On, protagonist i pripovedač priseća se bolnih trenutaka koji su obeležili njegov, ali i živote mnogih drugih. On pokušava da nađe odgovore na pitanja koja su mučila srpskog seljaka i domaćina. Ovaj neobrazovan ali mudar i pravedan seljak kojem je najvažnije u životu brinuti o majci, ženi, imanju; othraniti volove, napuniti ambar i sačuvati obraz. Jednostavnim i emotivnim rečenicama Milutin donosi strašne slike rata, meri događaje svojim merilima i ukazuje ne samo na besmislenost rata u kojem je pobeda ostvarena desetkovanjem vojske i naroda, žrtvovanjem omladine već i o lakovernosti naroda koji povedeni idejom velike države južnih Slovena, ostavljaju svoje voljene boreći se i ginući za „više” ciljeve koje ni sami sebi ne mogu objasniti.

Njegov glas je glas razuma – on se oštro suprotstavlja „heroizmu” koji je plaćen hiljadama života i slavi stečenoj nestankom polovine stanovništva Srbije.

„Knjiga o Milutinu” je antiratna predstava !

Egon Savin

Riječ glumca:

Milutin – neznani junak

Milutin je neznani junak, paradigma istinskog patriotizma, istinske hrabrosti, istinskog junaštva. Svi ti ljudi znani i neznani, pa i Milutin, svi ti ljudi koje imamo u porodičnim albumima su meni kroz ovaj tekst usadili jedan priziv.

Osećam priziv da se to čuje, da se to izgovori!

Intimno računam sa selom u svojoj budućnosti, intimno provodim vreme na selu, intimno razmišljam o tome šta je naša sigurna izvesnost, šta je ono što je neophodno da bi se čovek izdigao iznad sve svoje patnje, sve svoje muke, sveg svog stradanja… i sto godina i više posle Milutinovog stradanja. Teška priča iziskuje i teške reči koje će na momente da zazvuče patetično, ali ovo je jedna objektivna i istinita muka i stradanje. Dobro bi bilo da se mi, sto godina posle, kao pojedinci i kao svekoliki narod, upitamo gde je nestala spremnost za žrtvu, ratnička čast, ljudsko poštenje, ljudska skrušenost, pomirljivost, humanost – sve su to Milutinova pitanja, sve to jeste Milutin.

U selo sam poslednjih dvadesetak godina ulagao svu svoju životnu energiju, svoj misaoni svet i najkreativniji svoj svet…. Meni je drago da će i Milutin i ova monodrama da postanu deo sveta koji gradim, da ga zaokruže i učine još celovitijim. Milutin je još jedan novi razlog da verujem kako ne treba da odustanem od tog sveta. Milutin me snaži, pa verujem i ja njega uz Egonovu pomoć i uz susretljivost Zvezdara teatra, želim ponovo da sve naše pretke izvučemo iz fioke našeg pamćenja. Milutin i njegovo načelo su veći od ideologije ma kakva bila. Ispred njegove logike sve poznate doktrine čine se nedovoljnima. Njagov pamflet je preko potreban našem a i svakom drugom narodu koji strada poput Milutina.  Važno je i to koliko taj čovek pati za onim potencijalima, za mogućnostima koje zbog ratova selo nije doživelo. Ta njegova patnja, znate, to je nešto pred čime padaju u vodu sve ove priče o našem sadašnjem prosperitetu, o našem uspehu, o našim projektovanjima, dobitima i tako dalje, pred njegovom analizom pada u vodu svaka ekonomija. Milutin kaže: „Tristadevedeset ‘iljada mrtvi Srba ostalo je na obali Skadra i Drača do Valone. Tristadevedeset iljada duša”… pazite taj broj, a onda dalje kaže: „jedan narod koji je izgubio polovinu svog ukupnog muškog življa, da ne računjamo žene ne može dobiti rat. Taj narod je izgubio mnogo više nego što je jedan rat.”

Jedno od pitanja koje se meni nameće, a verujem i svima koji će ispratiti ovo jeste – ko su ljudi koji su ostali i koji čine naš narod posle takvog stradanja? Jesmo li i jesam li dostojan, posle takvih predaka i ko sam uopšte ja i ko smo svi mi danas?

Sveprisutna mi je sumnja u glavi da li sam uopšte dostojan da makar i tih sat i nešto na sceni budem Milutin Ostojić. Pitam se da li sam dostojan naslednik Milutinovog testamenta.

Nenad Jezdić

 

“Našavši jedan sumorni, ali potresni ton kazivanja, koje je pri tome imalo kategoričnu uverljivost, Nenad Jezdić, uz povremene kraće kretnje po pozornici, uspeo je da izbegne svaku monotoniju i potpuno zaokupi gledalačku pažnju. Njegovo kazivanje bilo je veoma sugestivno, jer je decentno izražavao antiratni stav, koji dominira u Popovićevom tekstu, saopštavajući ga uvek razgovetno i bez oklevanja. Obučen u staro vojničko odelo, koje je davalo njegovoj pojavi na sceni posebno obeležje borca pripravnog da se, ako ustreba, ponovo borbeno aktivira, Jezdić je oživljavao sećanja na događaje iz minula dva svetska rata.”

Raško Jovanović, Pečat