Milo Lompar

Crnjanski – biografija jednog osećanja

Milo Lompar je rođen 1962. godine u Beogradu. Završio je studije jugoslovenskih i opšte književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, gdje predaje Srpsku književnost XVIII i XIX veka  i Kluturnu istoriju Srba. Predsjednik je Zadužbine Miloša Crnjanskog.

Objavljene knjige:

• O završetku romana (Smisao završetka u romanu „Druga knjiga Seoba“ Miloša Crnjanskog), Rad, Beograd, 1995. Drugo, izmenjeno izdanje: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Beograd, 2008. – Nagrada Stanislav Vinaver, 1995.
• Moderna vremena u prozi Dragiše Vasića, Filip Višnjić, Beograd, 1996.
• Njegoš i moderna, Filip Višnjić, Beograd, 1998. Drugo, popravljeno izdanje: Nolit, Beograd, 2008.
• Crnjanski i Mefistofel (O skrivenoj figuri „Romana o Londonu“), Filip Višnjić, Beograd, 2000. Drugo, izmenjeno izdanje: Nolit, Beograd, 2007. – Nagrada Đorđe Jovanović, 2000.
• Apolonovi putokazi (Eseji o Crnjanskom), Službeni list SCG, Beograd, 2004. – Nagrada Laza Kostić, 2004.
• Moralistički fragmenti, Narodna knjiga, Beograd, 2007. Drugo, prošireno izdanje: Nolit, Beograd, 2009.
• Negde na granici filozofije i literature (O književnoj hermeneutici Nikole Miloševića); Službeni glasnik, Beograd, 2009. – Nagrada Nikola Milošević, 2009.
• O tragičkom pesniku (Njegoševe pesme), Albatros plus, Beograd, 2010.
• Njegoševo pesništvo, Srpska književna zadruga, Beograd, 2010. Drugo, prošireno izdanje: 2017.
• Duh samoporicanja (prilog kritici srpske kulturne politike), Orfesu, Novi Sad, 2011. Drugo, dopunjeno izdanje: Duh samoporicanja – U senci tuđinske vlasti, 2012. Treće, dopunjeno izdanje: Duh samoporicanja – U senci tuđinske vlasti, 2012. Četvro izdanje: Evro – Giunti, 2013. Peto izdanje: 2014. Šesto, dopunjeno i konačno izdanje: Catena mundi, Beograd, 2015. Sedmo izdanje: 2017. Osmo izdanje: 2018. – Nagrada Pečat vremena, 2012.
• Povratak srpskom stanovištu? (intervjui), Catena mundi, Beograd, 2013. Drugo, prošireno izdanje: 2014.
• Polihistorska istraživanja, Catena mundi, Beograd, 2016. Drugo izdanje: 2017.
• Pohvala nesavremenosti, Laguna, Beograd, 2016. Drugo izdanje: 2018.
• Sloboda i istina (beleške o promeni svesti), Catena mundi, Beograd, 2018.
• Crnjanski – biografija jednog osećanja, Pravoslavna reč, Beograd, 2018.

– Nema trenutka, ne postoji taj kairos, koji pripada Crnjanskom. Jer, nema pogodnog časa za duh koji je nepogoda u stihiji kulturne običajnosti i prolaznosti. U književnom smislu, on je najviši izraz i živa slika radikalnog (avangardnog) modernističkog naraštaja – Rastko Petrović, Momčilo Nastasijević, Todor Manojlović, Stanislav Vinaver . u njegovoj večnoj zanemarenosti. U društvenom i egzistencijalnom smislu, on je nešto drugo i samosam: nema trenutka i vremenu koji srpska kultura poklanja, zauvek i nepovratno, ovom apsolutnom strancu. Otud je on sasvim društveno neupotrebljiv: u monarhiji, jer je plebejac; u republici, jer je monarhista; u komunizmu, zbog svog antikomunizma; u postkomunizmu, zbog antidemokratskog impulsa; u jugoslovenstvu, zbog srpskog stanovišta; u srpskom kontekstu, zbog srpskog stanovišta, po drugi put; u unitarizmu, zato što je unitarista; e federalizmu, zato što je monarhista; u tradicionalizmu, zato što je avangardista; u avangardi, zato što je istoričan; u modernizmu, jer je nacionalista; u nacionalizmu, zato što je radikalno moderan. Nema društvene upotrebljivosti koja bi mogla upitomiti subverziju koja dolazi sa najvećim strancem.

– Negativan odnos prema komunističkoj revoluciji dalekosežno je uticao na kontroverzni društveni položaj Dostojevskog i Crnjanskog: i u građanskom, i u komunističkom kontekstu njihovih sudbina. U tome je posebnu ulogu odigrala njihova politička I novinarska esejistika: i Piščev dnevnik Dostojevskog, i Politički članci Crnjanskog, doprineli su da levičarska inteligencija stvori duboko javno nepoverenje neproblematizovano učini delom opšte javne svesti, da njihova shvtanja trajno žigoše kao konzervativna i reakcionarna, da ih oceni kao imperijalistička (Dostojevski), hegemonistička (Crnjanski), nacionalistička i da svu stvorenu negativnost javnog doživljaja utisne na književno iskustvo dvojice pisaca, oni su – u pojedinim periodima – postajali sporni kao pisci, da bi ova – izvedena – spornost uslovila I njihovu  marginalizaciju u samoj kulturi: Dostojevskog u Sovjetskom Savezu, Crnjanskog u komunističkoj Jugoslaviji. Tako su njihova politička shvatanja uslovila književno obezvređivanje – Zlih duha ili Druge knjige Seobe – sa ciljem da se njihov kulturni I javni položaj učini problematičnim: bili su odsutni iz školskih programa i opšte javne svesti dugo godina. To je bilo i po dubljoj zakonitosti njihovih sudbina. Jer, idioritmik diše disharmonično i atonalno, ali na egzistencijalan a ne samo na društveni i ideološki način. On tako diše i kao izgnanik, i kao čovek režima: Dostojevski I Crnjanski.

-Slučaj je uporediv sa odbijanjem Atinske akademije da primi Nikosa Kazancakisa. Ovaj neprilagođeni grčki pisac, politički sumnjičen od vlastite države, poput Crnjanskog, koji je živeo u izgnanstvu, odbio je ponovnu kandidaturu za akademiju, kao što je to učinio i Crnjanski. Tu, međutim, sličnosti prestaju. Jer, Atinska akademija – u liku svog predsednika – uručila je nagradu biografiji Neprilagođeni Nikos Kazancakis: dvadesetdve godine posle piščeve smrti. Bio je to znak prilagođavanja javne svesti književnim vrednostima velikog pisca, potrebe da se te vrednosti institucionaliziju, u meri u kojoj unapređuju standarde kulture. O pedesetogodišnjici piščeve smrti proces je otišao dalje: u Atinskoj akademiji organizovan je Dan Nikosa Kazancakisa. I kao neprilagođen, on postaje standard kulture.

Da bi se nešto promenilo, neophodna je vidljiva svest o ogrešenju, a ne muklo i gluvo instrumentalizovanje Crnjanskog, koje ostaje bez kulturnih posledica. Neophodno je untar SANU, na ulazu, kao u Francuskoj akademiji kada je reč o Molijeru, statua Crnjanskog sa poznatim tekstom iz 1778. godine: „Ništa ne nedostaje njegovoj slavi, nedostajalo je našoj.“ (Bernard-Joseph Saurin) Tek kada se okviri kulture prošire za sadržaje stranosti Crnjanskog, institucionalizacija može imati smisla.