Centralni događaj 36. izdanja festivala Grad teatar u Budvi, koji je, pod sloganom Osvajanje slobode, održan od 7. jula do 21. avgusta, desio se i dešavao, najpre, 16. avgusta – premijerno, a potom tri večeri za redom (17-19) – reprizno, u prostoru Mediteranskog sportskog centra, gde je pred prepunim gledalištem odigrana predstava Magbet po delu Vilijema Šekspira, u adaptaciji i režiji Nikite Milivojevića. Publici, koja je s nestrpljenjem očekivala ovaj događaj, isplatilo se, a ništa lošije nisu prošli ni izvođači, koji su svake od četiri večeri pozdravljani višeminutnim ovacijama i aplauzom. Reč je o najkraćoj, verovatno i najkrvavijoj Šekspirovoj tragediji, ujedno i jednoj od najpopularnijih Šekspirovih drama za izvođenje. Prvi put izveden 1611, komad govori o ubistvu kralja, i događajima posle njega. Istorijski podaci u ovom delu dolaze iz uobičajenih izvora elizabetinskog vremena, pretežno Holinšedove hronike, ali samo delo ima veoma malo veze sa istorijskim podacima koji pokazuju da je kraljeubica bio divljenja vredan i sposoban vladar. Magbet ne važi za Šekspirovu najsloženiju pozorišnu predstavu, ali je svakako jedna od njegovih najmoćnijih i emocionalno najintenzivnijih drama. Iza pozorišnih kulisa za ovu predstavu važi da je ukleta te mnogi sujevjerni glumci ne žele ni da spominju njeno ime, nazivajući je jednostavno škotskom predstavom. Ipak, budvanska premijera pokazala je da je Šekspirov Magbet daleko od ukletog, s obzirom na to da je ovo hrabro i rizično tumačenje Šekspirovog dela donelo ovacije celokupnoj ekipi.
NOVO (RA)SKLAPANJE: „Magbet je jedan od onih komada za koji se godinama spremate, ali ga se i bojite“, objasnio je Milivojević. „Kao što Magbet priželjkuje da ubije kralja, ali se i boji tog ubistva, tako sam i ja ušao u ovo iz osećanja da bismo mogli da ponudimo jedno potpuno novo tumačenje, u smislu da ga rasklopimo i sastavimo na neki novi način, a da sačuvamo strukturu. U procesu rada on je bio jedno istraživanje vezano za snove. Onog časa kad mu veštice saopšte proročanstvo za njega život postaje košmar i ideja čitave predstave je taj košmar. Ako želite da pričamo i ovome što danas živimo, dijagnoza ovog sveta poprilično bi bio jedan košmar“, dodao je on konstatujući da je zadovoljan nakon premijere. „Premijera je uvek jedna neizvesna avantura i u tom smislu sam vrlo zadovoljan. Takođe, zadovoljan sam jer sam uradio jednu vizuelnu predstavu za koju sam se dugo spremao, o kojoj sam dosta razmišljao i do koje mi je jako stalo. Nisu bili nimalo laki zadaci za glumce i nakon svega imam veoma dobar utisak nakon premijere. Predstava računa na jedan doživljaj gledaoca, na nešto što je manje racionalno, a više intuitivno. Muzika, svetlo i ambijent rade u atmosferi košmara o kom govorimo. U jednom trenutku gledalac treba da prestane da razmišlja i da se prepusti doživljaju koji, ako vas uvuče, mislim da smo na dobrom putu“, pojasnio je Milivojević. Svi ženski likovi u predstavi su Ledi Magbet. Njih pet. Sve su zavodljive, lepe i neodoljive u manipulisanju Magbetovim košmarom. Igraju ih posvećeno sjajne mlade glumice Anica Petrović, Nevena Nerandžić, Maja Stojanović, Jelena Simić i Sonja Isailović. „Sve smo bile jako ponosne i srećne kad smo dobile priliku da je radimo. Podelile smo je po fazama, svaka od nas ima svoju scenu i mislim da je publici bilo jasno kroz koje faze sve prolazi taj lik i šta je sve obuzima. U posljednjoj sceni ona umire u snu i to je povezano sa celim konceptom snoviđenja. Od početka smo se bavili time, prepričavali smo sopstvene snove, onda smo ih slagali kroz improvizaciju. Nismo očekivali ovakvu reakciju, ali mislim da je publika shvatila sve simbole“, istakla je, nakon premijere, glumica Maja Stojanović.
VELIKI IZAZOV: „Pet pozorišnih kuća učestvuje u ovoj verziji Magbeta. Rad Nikite Milivojevića je poznat budvanskoj publici koja je željna i puna očekivanja što vjerovatno i njemu povećava tremu i očekivanja. Kad smo u samom startu zadali sebi temu Osvajanja slobode mislili smo prije svega na tematski okvir svih programa, ali, ispostavilo se, kako je nemoguće predvidjeti događaje i kako je život kao i pozorište nemoguće isplanirati, da smo mi puno istraživali i osvajali slobodu tražeći nove prostore. Da večeras nismo ušli u ovaj zatvoreni prostor, da nam domaćini nisu bile kolege iz Mediteranskog sportskog centra iz Budve, mi bismo možda morali otkazati premijeru. Tako smo ušli u jednu avanturu u kojoj se u toku jednog dana cijeli pozorišni aparat preselio u jedan potpuno novi prostor što je za sve nas predstavljalo veliki izazov. Po reakcijama publike bih rekla da je to ispalo veoma dobro“, istakla je direktorica JU Grad teatar, Milena Lubarda Marojević. Ovogodišnji, 36. Festival Grad teatar Budva svečano je otvoren 7. jula, u nestvarnom ambijentu amfiteatra manastira Svete Trojice u Stanjevićima, izvođenjem predstave beogradskog Narodnog pozorišta – Rat i mir, nastalom prema čuvenom romanu L. N. Tolstoja, u dramatizaciji Fedora Šilija i u režiji Borisa Liješevića, kome je potom uručena i nagrada Grad teatar za 2019/20. godinu. Dramski program ovog Festivala završen je 20. avgusta, izvođenjem predstave Tartif – komično u klasičnom, autorskog projekta reditelja Igora Vuka Torbice, koji je nastao po motivima originalne Molijerove drame Tartif u koprodukciji Narodnog pozorišta iz Sombora i SNP iz Novog Sada. Publika u Mediteranskom sportskom centru je ekipu predstave pozdravila stajaćim ovacijama i velikim aplauzima. „Predstavu najviše igramo u Somboru i Novom Sadu, imali smo i mnogo gostovanja, ona ima svoj život i mislim da ćemo je igrati dugo jer nije rađena po nekoj dnevnopolitičkoj matrici već je Molijer kao pisac ispoštovan. Nije jednostavno igrati predstavu kad znamo da nema Igora. S druge strane, da bismo sebi olakšali i racionalizovali, mi smo rekli da ćemo da čuvamo ovu predstavu, jer ćemo tako čuvati uspomenu na Igora Vuka Torbicu. On je bio izuzetno inteligentan i duhovit, tako mlad je bio kompletan umetnik, zreo u rediteljskim postupcima i indikacijama koje je davao glumcima. To se rađa jednom u mnogo godina. Dok je radio na predstavi, išao je do kraja, bez kompromisa“, naglašava glumac Saša Torlaković koji tumači lik Tartifa.
FESTIVALSKA MISIJA: Predstava je u više kategorija nagrađena na Pozorišnom proleću u Šapcu, Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine u Vršcu, Teatar festu Petar Kočić u Banjaluci, na Bucinim danima u Aleksandrovcu, na Festivalu u Mladenovcu, festivalu Bez prevoda u Užicu. Za rad na Tartifu Igoru Vuku Torbici posthumno je odato priznanje nagradom Bojan Stupica za režiju Udruženja dramskih umetnika Srbije. U predstavi pored Torlakovića, igraju Hana Selimović, Dušan Vukašinović, Ninoslav Đorđević, Danica Nikolić, Marko Marković, Biljana Keskenović, Danica Grubački, Marko Savić, Nemanja Bakić, Milorad Kapor i Dragana Šuša, dok autorski tim predstave, pored reditelja Torbice čine scenograf Andreja Rondović, kostimografkinja Jelisaveta Tatić Čuturilo i kompozitor Vladimir Pejković. Grad teatar broj 36 završen je 21. avgusta na Trgu pjesnika, gde je održan razgovorom o pozorištu – Kako da se vratimo kući? Veče je bilo posvećeno kritičkom osvrtu na tokove ovogodišnjeg festivala, ali i promišljanju o novim mogućnostima i pravcima festivalske misije. Učesnici su se tokom razgovora još jednom posvetili temi značaja pozorišta i kulture za civilizacijske dosege svakog društva, promišljajući je sa teatrološkog, kulturološkog i sociološkog aspekta. U razgovoru su učestvovali akademik Siniša Jelušić, prof. dr Predrag Zenović i Bojan Munjin. I, možda da priču o ovogodišnjem Gradu teatru završimo Zenovićevom konstatacijom da ovaj festival zauzima važno mesto u uobličavanju identiteta Budve. „Mislim da je nemoguće danas zamisliti kulturni identitet grada Budve bez ovakvog festivala. Ovaj festival je od samog početka, u tom jednom velikom nevremenu, istorijskom i civilizacijskom bespuću bio jedna kontraparadigma cijelom tom procesu“, podvukao je on.
Bgd premijera u septembru, NS u oktobru
Predstava Magbet nastala je u koprodukciji Beogradskog dramskog pozorišta, novosadskog Srpskog narodnog pozorišta, Novosadskog pozorišta / Újvidéki Színház i inđijskog ITAKA Art centra sa Gradom teatrom Budva. Režiju i adaptaciju drame Vilijema Šekspira potpisuje Nikita Milivojević, koji je, zajedno sa Željkom Piškorićem, uradio i scenografiju. Koreografijom se bavila Amalija Benet, kostimografijom Jelena Stokuća, a kompozitor je Dimitris Kamaratos. Igraju Anica Petrović, Nevena Nerandžić, Maja Stojanović, Jelena Simić, Dejan Đonović, Branislav Jerković, Arpad Mesaroš, Marko Marković, Milan Zarić, Sonja Isailović, Pongo Gabor i Ivana Pančić. Beogradska premijera (i prva repriza) Magbeta zakazana je za 24. i 25. septembar na Velikoj sceni Olivera i Rade Marković BDP od 19.30, a novosadska u oktobru u SNP, u okviru Šekspir festivala.
Nikita Milivojević – ja ovde silazim
Na ovogodišnji Književni program 36. Grada teatra tačka je stavljena 19. avgusta u crkvi Santa Marija, gde je Olivere Milošević predstavila svoju monografiju Nikita Milivojević: Ja ovde silazim, zajedno sa protagonistom knjige. Događaj je, zbog najavljenog nevremena, premešten sa Trga pjesnika, kao što su premijera i reprizna izvođenja Magbeta odigrana u Mediteranskom sportskom centru umesto na najavljenoj sceni iz OŠ Stefan Mitrov
Ljubiša, što potvrđuje da je Budvi neophodna pozorišna zgrada. Monografija ima deset poglavlja koja su posvećena najznačajnijim periodima u stvaralaštvu Milivojevića, a jedno važno poglavlje je posvećeno festivalu Grad teatar, gdje je došao 1995. sa predstavom Život je san. Milošević je kazala da je ta predstava vrhunac dotadašnje naznake da je na našu scenu stigao jedan potpuno osobeni rediteljski rukopis. „To je vrhunac tog perioda, ta predstava je bila monumentalna, impresivna sa scenografijom koja se menjala pred našim očima. Likovi kao da su izašli sa slika, a opet u svemu tome je bila učitana naša stvarnost. Onda je Nikita došao u Budvu sa tom predstavom i našao se u problemu kako da sve to prenese na Citadelu jer ta scenografija nije mogla tu da se postavi“, objasnila je ona. Milivojević je dodao da je Grad teatar i tada bio najprestižniji festival i doći na taj festival samo po sebi je značilo uspeh, međutim, istakao je, gubitkom Citadele na neki način izgubio je identitet. „On pokušava da se uspostaviti na novi način, ali Citadela je za mene označavala neku vrstu srca festivala. Ta ideja da je celi grad teatar plemenita je ideja, ona ne isključuje da se igra bilo gde. San ljetnje noći igran je po celom gradu. Nekako mi se čini da, kad se kaže Grad teatar, svi smo nekako bili locirani na Citadeli u to vreme“. U svakom slučaju, Budva i Grad teatar bili su, po rečima Milivojevića, odskočna daska za njegove kasnije predstave
25.08. – Novi magazin