In anticipation of observing of Njegoš Days, in which Montenegro, as one of few countries in the world, celebrates the National Day of Culture, we recall this Prince-Bishop’s poem “A Thought” (1844), which sublimates philosophical and the Enlightenment ideas, later elaborated in his famous poem “The Ray of Microcosm” (1847).
МИСАО
Пламен божествени у ништавом храму,
каква ли те је судба у њему зажегла?
Али си ти т’јелу вјечно мученије
али т’јело теби времена тавница?
таинствени закон какав вас сједини?
Какво ли вам право ово својство даде?
То је смртну скрито, а ко знаде рашта?
Он таину ову никад прозрет неће.
Ако ми нијеси бесмртности свједок,
а ти бич си мени и тирјанин љути,
којега би само судба наопака
морала човјеку рад мучења дати,
да му кратки дани и ништавни живот
у проклетству грком и у плачу прођу.
Да, смртни би био најгрђе створење
ако му нијеси ти вјесница права
бесмртију душе вјечнога блаженства.
Електризма пламом ти човјека параш
Како муња св’јетла у мрачнојзи ноћи
што полетом својим градоносни облак
са љутошћу хитром беспрестано кроји
желећ своју свјетлост у мир усијати,
Ње је луча слаба када сунца није.
И ти тако исто усиљаваш чојка
да свјетило зажди у бездане чудесах,
да открије јасно смртнијем очима
сва чудеса Божја — таинствену књигу,
у кој би смртни могâ видијети
без конца планове по којим је рука
свемогућег творца у бескрајни простор
расула свјетове, кâ сиједа зима
кад насије воздух брилијантним прахом,
у коју би могâ право видијети
будућности своје каквост и судбину.
Но од ове тајне виђећемо нешто,
ал’ за гробом само!…
…………………………………..
Будућност је наша велика таина,
која се садржи у оним њедрима
из којих је наше проистекло биће.
Твојему полету, иако је кратак,
ум границу ставит никако не може;
он с великим трудом са тобом управља
кâ кормач сустали у буру са лађом;
ти границу моћи пређеш људске смјело.
Колико сам путах, твојим огњем светим
опит, тумарао по плавој пустињи
тражећ престол сјајни оца вјечитости.
У моме полету безбројна сам сунца,
њина созвјездија налазио свуда,
сва пространа поља ђе су засијана
св’јетлим шаровима како капља бистре
из тешка облака кад кроз луче сјајне
пред заходом сунца поспу сферу нашу.
У њихову свјетлост и у редну течност
читâ сам с внимањем таину чудесах,
свуд сам престол његов у свим свјетовима
уздигнут гледао, али ми се свијет,
од ког су сви други истекли свјетови,
што се више дизах, даље одмицаше.
Ти си ме водила у прелесна поља,
ђê смртнога биће произникло негда
од ништавог праха вољом свемогућом.
Прах сам такви исто ја тежио смјело
мојом руком смртном рад вишега чуда.
Душа ми је јако у груди стењала,
блаженство гледећи ради нас створено
те погрешком грдном вјечно изгубљено.
О каква ме жалост с ужасом морила
кад сам у повратку прешао границу
из бесмртног стана у предјеле смртне.
Ти си ме сводила у бездана Тартара;
с трепетом сам гледâ кипеће ријеке,
с трепетом сам гледâ мрачна чудовишта,
с трепетом сам гледâ ужасне картине,
са страшилом људским злијем напуњене,
с трепетом сам гледâ бездне таме густе,
које с јеком страшном бљуваху облаке
дима и пламена, црна и смрдљива,
из жедне утробе, којима се храни
царство вјечне ноћи под сводом Тартара.
О како сам тада биће наше клео
и са њиме исто душе бесмртије,
кад сам разгледао ови мрачни ужас,
који је сотоврен рад мучења вјечног,
рад мучења вјечног несретњијех тварих!
О жалосни смртни зар је наша судба
рад мучења вјечног нас створила да смо?
Ти си ме водила по земноме шару,
који држи петљу непретржну јако
од твојега ланца у ком си свезана.
Из једног твога славољубља само
сва си мени твоја казивала дјела.
Хиљаде сам гледâ олтарах твојијех,
с којијех се негда дим свештени дизâ,
на које се негда трон горди висио,
времени кумира, тобом порођени.
Све олтаре твоје, троне и кумире
у прах расијава време руком грозном.
Вријеме је теби враг заклети, вјечно
оно ти сљедује, оно твоја дјела
немилосно руши, оно тебе чини
те данашњу светост попљувајеш сјутра.
Но и твоја сила могућа је доста;
не гледајућ пустош што вријеме чини,
дижеш нове ствари на развале палих,
твом приправљаш врагу… да шта рушит има!
Кад ми заждиш душу ватром поезије,
Тад у гимне славе к своме створитељу
душа ми се топи и заигра лира;
тад ми се појаве гомиле чудесах,
међу њима станем и почнем их питат
откуд су постале и ђе им је конац.
Али све нијемо мимо мене иде,
твори свету вољу, не даје отвјета.
У нечем је збиља све нама подобно:
свјетови се крећу и свјетлости лију,
а не знаду начин којим се окрећу,
њин не знаду огањ како се заждио,
не знаду постања нити свога конца.
Зна ли сиње море што мàнита лудо?
Зна л’ вјетрина ишта шта безумно хучи?
Зна ли ишта смртни куд ће и откуд је?
Један знаде за све, он са знањем влада;
он причине знаде, ми их не иштимо!
Да му закон твори — пут је дао сваком,
свијетњаку исто кâ свијетлом сунцу.
Ах, мили свештена, слатка пишто душе,
ти ме увјераваш, увјераваш јако
да частица јеси огња бесмртнога
да имадеш својство са оцем свијетах.
Јер како он исто у бесконачностима
што свештеном мишљу скроји план битности
и рече јој: „Буди!“ и роди се биће,
тако и ти исто у маломе кругу,
подражајућ св’јету од ког си истекла,
идеално ствараш, јер не мож на дјело.
То једно у мене надежду порађа
да с бесмртни дусма хоћу уживати
блаженство вјечито у св’јетлому дому
вјечности, времена створитеља дивног.