U okviru dramskog programa ovogodišnjeg Grada teatra, na prostoru između crkava u Starom gradu, odigrane su i tri gostujuće predstave po Šekspirovim tekstovima, u tumačenju kompanije Internacionalnog Šekspir festivala sa sedištem u Jorku, na engleskom jeziku. Za početak, ta činjenica je prvo veče, na izvođenju „Bogojavljenske noći“, okupila mahom inostrane gledaoce, engleski jezik se mogao čuti znatno više nego crnogorski ili srpski, što je zanimljivo zbog proširenja granica publike Grada teatra, ali i promišljeno u pogledu toga što u Budvi tokom leta boravi mnogo gostiju sa engleskog govornog područja, te je ovaj izbor pohvalan jer se sa njime otvara i nova ciljna grupa festivala. Takođe, činjenica da su predstave iz Jorka izvedene na originalnom jeziku elizabetanskog barda, bez prevoda, usmerava fokus gledaočeve pažnje na moć reči, njihovu lepotu i melodičnost, koji nas zapljuskuju poput blagih talasa koji su iz blizine takođe milovali naše uši tokom predstave, zahvaljujući komunalnoj policiji koja, u dogovoru sa festivalom, zaustavlja buku iz okolnih ugostiteljskih objekata tokom programa Grada teatra.
Pominjući galamu, Budva se dramatično odvaja od ostalih jadranskih gradova zbog nadaleko poznatih muzičko – scenskih događaja koji se agresivno nude turistima kao oblik zabave, popunjavanja slobodnog vremena. Jedno od takvih mesta je klub „Teatro“, teatar kiča, odakle trešte vulgarni zvuci iz estradnog grotla već od popodnevnih sati, protežući se do ranih jutarnjih, i okupljajući brojnu silikonsku publiku (konkretno i metaforički silikonsku). Takvih mesta ima više, i ona nisu u manjini, naprotiv, nametnula su se kao glavni temelj zabavnih (nekulturnih) programa u Budvi. U tom kontekstu, davanje šanse gostima da se susretnu sa plemenitom poezijom Šekspirovih drama, ukazuje se kao naročita uteha u močvari vašarske dernjave, kao slamka spasa, snopić svetla koji daje nadu da svet, možda, još nije sasvim otišao dovraga.
Komedije „Bogojavljenska noć“ i „Kako vam drago“, koje smo videli (treće veče je odigran i „Magbet“), nalik su produkcijama pozorišta Gloub, u pogledu tradicionalnih tumačenja Šekspira, usmerenosti na dostizanje pune snage poezije u rečima, na preciznost i čistoću izgovorenih misli, ispisanih u čuvenom blenkversu. Uobičajeno je da se Englezi u tumačenju Šekspira drže tradicije, da češće ne eksperimentišu sa novim mogućnostima njegove scenske interpretacije, za razliku od, na primer, Nemaca, koji radoznalije tragaju na polju savremenog čitanja elizabetanskog genija. Obe predstave su vidljivo iskoristile mogućnosti ambijentalnog prostora, dajući naročiti šarm i autentičnost igri. Glumci su dosledno koristili okolne zgrade kao scenografiju, ukazivali su na blizinu mora kao mesta dešavanja dela radnje, dok su lokalne mačke ispitivački prelazile preko scene dajući igri dodatne aromatične začine. Osim ambijenta, scenografije skoro da nije bilo, kao ni u elzabetanskom vremenu, i u tom smislu je takođe izoštrena funkcija reči, ali i muzike (u obe predstavu muziku uživo izvodi Nik Džouns, vodeći povremeno i vrlo nadahnuto horsko pevanje glumaca).
Ova novi susret sa delima „Bogojavljenska noć“ i „Kako vam drago“ , tematski i stilski međusobno bliskim, u pogledu poetskog , filozofskog i metaforičkog istraživanja “ludila ljubavi“, gubitka identiteta u kovitlacu raspomamljenih osećanja, potvrdio je Šekspirovu jedinstvenu snagu izraza, njegovu osobenu sposobnost ugrađivanja grandioznih spoznaja o ljudskom postojanju i u okviru dražesnih, lepršavih ljubavnih zapleta. Na krilima radnje koja prikazuje neizvesne puteve i stranputice Amorovih strela, leteli smo i sa mislima o preobražajima identiteta likova, odnosno nas samih, kao njihovom ogledalu. Kroz motive travestije, stavljanja maski pod kojima zapravo postajemo ono što jesmo, jer nas maske oslabađaju (lažnih) društevnih i ličnih ograničenja, ukazuju se svakodnevne iluzije stvarnosti, odnosno stvarnosti iluzije, kako je Nortrop Fraj opisao Šekspirovu neuhvatljivu, višeznačnu sliku sveta – pozornice. Obe komedije, iako imaju i melanholične likove (Malvolio, Žak), koji mute zaraznu renesansnu vedrinu, u suštini raskošno slave život. Taj optimizam je u obe jorkširske predstave naročito efektno eksplodiralo u finalu, opojnim horskim pesmama koje slave pobedu života i ljubavi nad pustom zemljom.
11.08. – Politika/Ana Tasić