Vuk Ršumović je poznati srpski režiser, scenarista, dramaturg i univerzitetski profesor. Napisao je 16 scenarija za kratkometražne igrane i animirane filmove, radio je kao scenarista na četiri sezone emisije „Survajvor Srbija“, a takođe je autor adaptacija nekoliko internacionalnih TV formata za srpsko tržište. Autor je scenarija odnosno adaptacija za 110 epizoda popularne serije „Andrija i Anđelka“. Za svoj debitantski dugometražni igrani film „Ničije dete“, koji je prikazan na preko 50 festivala, osvojio je preko 35 domaćih i internacionalnih nagrada, uključujući FIPRESCI nagradu na Filmskom festivalu u Veneciji. Publika festivala „Grad teatar“ sa velikim nestrpljenjem očekuje premijeru predstave u formi vođene šetnje pod nazivom „Nestvarni grad“, koja je zakazana za subotu 27. jul.
- Kako teku pripreme pred premijeru s obzirom da imamo informacije da se cjelodnevno radi na na ovom projektu?
– Tačno tako. Ide sve odlično. Naravno da je već sezona uveliko počela, a mi smo u srcu Starog grada, tu se krećemo, tu se muvamo. To je i seting cijele naše predstave, tuda će i publika prolaziti i to je taj autentični ambijent koji će oni doživjeti, a sa druge strane sve to malo otežava naš rad. Ono što moram da kažem je da su svi koji su se uključili, a uključila se jedna ekipa koja inače radi za „Grad teatar“, izuzetno posvećeni tome. Podijelili smo uloge i svi trčimo na sve strane ili, tačnije, šetamo sa tim slušalicama po Starom gradu i izgledamo malo kao ludaci, ali to je to što smo i htjeli.
- Na pres konferenciji Grada teatra povodom najave ovogodišnjeg programa smo čuli da će u publici moći da bude najviše 12 ljudi po predstavi. Zbog čega?
– Upravo smo sada i donosili finalnu odluku u vezi sa tim. Zapravo smo shvatili da bi se drastično pokvarilo iskustvo određenih gledalaca kada bi ih bilo više. Ne smijemo da dozvolimo da nekome tehnika pokvari utisak, a ovdje radimo sa tehnikom. Bilo je tu dosta našeg vaganja i došli smo na kraju do toga da je 12 osoba u publici taj broj ljudi koji može da učestvuje, a da ima pravo iskustvo. Zato i planiramo, a o tome smo isto pričali na konferenciji, da to otvorimo na način što će predstava nastaviti da se igra u septembru i oktobru i sledeće godine.
Ako nema kulture u što ćemo se pretvoriti
- Kakvo je Vaše mišljenje o pozorišnim festivalima poput „Grada teatra“ i kako vidite njihovu budućnost?
– To je teško pitanje. Moram reći da je mene Budva „Grad teatar“ formirao, uključujući upravo Vidine i Harisove predstave iz 1990-tih godina koje sam gledao ovdje kao klinac. To su te godine kada se i formiraju ukus i umjetnički senzibilitet. Mi zaboravljamo do koje mjere ovakvi događaji utiču na kulturni ambijent i na mlade ljude. Žao mi je što moram to da kažem, ali imam utisak da se ovaj festival, za koji je glupo pričati koliko je značajan i vrijedan i važan za Evropu i region, mora da se bori i rukama i nogama da bi opstao i da se stalno tu nešto preispituje i dovodi u pitanje, da se pitamo da li nam to treba ili nam ne treba. Mislim, šta će nam ostati ako kulturu totalno zanemarimo i ne dajemo nešto emotivno i duhovno gledaocima. Ako ne komuniciramo takve stvari u šta ćemo se pretvoriti kao društvo? Teško mi je o tome da razmišljam i da prihvatim.
- Možete li opisati Vaš kreativni proces od ideje do realizacije predstave „Nestvarni grad“? Znamo da je premijera trebalo da se desi i prošle godine, ali se nije desilo. Koji su razlozi?
– Jeste. Da bi zaista ušli u suštinu neke teme i ideje, potrebno je dosta istraživanja i rada i uvijek se tako ispostavi. Čuli smo, takođe na konferenciji, da su predstave Harisa Pašovića i Vide Ognjenović, podrazumijevale jako mnogo istraživanja i rada. Isto tako je i sa našom predstavom, ali u onom smislu da upoznam Budvu iznutra, da je upoznam na neki drugi način bez obzira što poznajem Budvu i dolazim trideset godina. Ali suština je da ja, kao neko ko nije iz Budve, dođem do suštine da bih mogao da ispričam tu priču na taj način. Ono na šta sam posebno ponosan je što sam, bez obzira na sve sagovornike, otkrio neke stvari u vezi sa Budvom koje mi niko od njih nije rekao i sada su i oni malo začuđeni i nije im jasno šta se tu dešava i o čemu se tu radi. Tako je nekako izgledao taj proces i onda smo shvatili da je prava stvar da pomjerimo i izađemo u javnost tek onda kada je cijela stvar kompletirana.
- Radi se o predstavi koja je nešto potpuno novo i za festival „Grad teatar“ i za Crnu Goru. Kako tehnologija mijenja način na koji pristupamo stvaranju predstave ili filma?
– U pravu ste, novo je i za „Grad teatar“, ali i za sve nas koji to radimo tako da smo mi u hodu shvatali kompletan proces rada i kako će stvar da se gradi. To je taj aspekt, a što se tiče tehničkog tj. tehnološkog aspekta mi smo se odlučili za jednu varijantu koja je najmanje tehnološka i negdje možemo da kažemo da je u ovom digitalnom dobu jedna analogna verzija svega toga jer mi koristimo tehnologiju radio talasa. Naravno da sada u 2024. godini je moguće koristiti mnoge druge stvari, ali mi smo procijenili da bi u ambijentu u kom se nalazimo, u staroj Budvi koja je sva u kamenu i uskim ulicama, tehnološka stvar mogla da se otrgne kontroli i onda bismo možda došli u neku situaciju gdje bi tehnologija uticala na kompletan utisak i to nismo sebi htjeli da dozvolimo.
- Ako je najvažnije da je priča dobra, kako Vi balansirate između uloga scenariste i reditelja?
– Priča je uvijek važnija od svega. Naravno da je uvijek teže pisati priču i ja sad razmišljam mnogo o tome jer to govorim i svojim studentima. Mislim da je posao scenariste jedan od najtežih, ako ne i najteži posao na svijetu. Stalno ste u toj situaciji da ni iz čega nešto stvarate i bukvalno to morate da stvorite i pokrenete. Ako ste reditelj, vi dobijete scenario pa ga analizirate i radite i sve to ide nekim svojim tokom i sve je vrlo kolaborativno. Pisac je često sam ispred bijelog papira. To jeste teško, ali ste na kraju uvijek srećni i ponosni kad nešto uspije. Baš sam juče razmišljao o tome kako je „Nestvarni grad“ isto tako krenuo i sada sagledavam kako je išla ta putanja i kako me dovela do nečeg što mene intimno dira i čime želim da se bavim kroz tu predstavu. Zatim, kako je to sve počelo da se gradi i kako su se uključili svi ostali i kako je na kraju nastalo nešto sjajno zbog čega sam jako srećan.
- Da li imate neki omiljeni projekat na kom ste radili i zašto? Da li je to upravo predstava „Nestvarni grad“?
– Za mene je ova predstava prvi značajan iskorak iz sfere filma, nešto što je savremeni teatar. Iako sam cijeli život u teatru i radio sam dugi niz godina na BITEF festivalu, poznajem savremeno pozorište, sa svojom suprugom Anom Tomović radim u pozorištu kao dramaturg i to je sve dosta uticalo na moj filmski rad. Ali ovo sada je za mene nešto potpuno novo, posebno i jedinstveno iskustvo gdje su mi Milena (Lubarda Marojević) i Svetlana (Ivanović) dale tu priliku da radim na ovoj predstavi i hvala im na tome.
- Kakvo je Vaše mišljenje o trenutnom stanju filmske industrije u regionu?
– Mislim da se dešavaju neke dobre i pozitivne stvari, da ima mnogo autora koji dolaze iz Crne Gore i drugih zemalja. Konkretno, moj prijatelj i jako dobar filmski autor Ivan Bakrač je imao svoj debitantski film koji je igran u Karlovim Varima koji je jako kvalitetan. Zatim, Ivan Marinović, (Dušan) Kasalica. Ima autora koji rade, koji rade i koji su posvećeni, ali šta je problem? Mi smo kao region u velikom problemu jer smo suštinski ispali sa mape i više nismo prepoznati ili dovoljno interesantni. Mnogo je postalo teže nego ikada dođi publike i komunicirati. Nešto je tu definitivno potrebno promijeniti. Bilo bi jako značajno kada bi se mladii reditelji, koliko god imali različite senzibilitete, prepoznali i kada bi pokrenuli neku vrstu zajedničkog pokreta. Da pokušamo da negdje pronađemo zajednički imenitelj, šta je to što je film sa ovih prostora i da pokušamo to da iskomuniciramo sa svijetom možda čak i na način na koji je to rumunski film uspio da uradi još davno. Kada sada kažete „rumunski film“, svi znaju na šta mislite i kojih je to pet reditelja koji su jako kvalitetni. Tako bi isto trebalo i mi da razmišljamo u tom nekom kontekstu kako da se prilagodimo svemu tome i da nađemo svoje mjesto.
„Nestvarni grad“ postavlja prava pitanja o životu
- Univerzitetski ste profesor, koji su Vaši savjeti za mlade scenariste i reditelje koji tek počinju karijeru, a imajući u vidu Vaš prethodni odgovor?
– Ono što ja uvijek savjetujem moje studente i u čemu želim da im pomognem jeste da shvate šta je njihov senzibilitet, da dođu do nekih svojih tema i emocija, da dođu do nečega što je njihovo autentično jer to je jedini način da taj kreativni rad stalno bude dinamičan i da u njemu istraju. Mislim da se to možda isto malo gubi, mladi ljudi su često povedeni raznim uticajima pa prate određene trendove, a zapravo je najbitnije da si ti u stalnom kontaktu sa sobom, da to čime se baviš te autentično vuče. Toliko je težak ovaj naš posao. Ti ne možeš da imaš „drajv“ da radiš kao što je, recimo, ovaj projekat radim dvije godine ili film radim sedam godina, ukoliko to nije nešto što se mene tiče. U suprotnom bih sigurno odustao na pola puta i rekao da me ne zanima i bavio bih se nečim drugim. Najbitnije je da dođu do sebe samih. I ova predstava „Nestvarni grad“ je u suštini jedna introspektivna predstava koja na jednom drugom nivou upravo komunicira to sa publikom, pokušava da postavi prava pitanja o životu i raznim drugim temama.
- Ipak, stiče se utisak da se nikada više nije snimalo. Koji su najveći izazovi, prema Vašem mišljenju, sa kojima se susreću filmski i pozorišni stvaraoci danas?
– Da, to je potpuno nova tema. Jako puno se snimalo, pogotovo u Srbiji. Generalno, to što je pojačana produkcija zaista pomaže industriji i profesionalcima jer imaju posla, konstantno rade. Najbolje se uči kroz iskustvo. To ne može da bude loše samo po sebi, ali se postavlja pitanje da li je to održivo, na koji način i koliko dugo će biti održivo. Na kraju krajeva, postoji ta jedna prepreka u vidu pitanja kako da učinimo da to nešto naše postane zanimljivo nekome iz Zapadne Evrope da bi počeo da gleda naše serije i filmove. Kroz rad bi trebalo da podginem standarde produkcije, priče i svega i da se prilagodimo. Ja sam krajem aprila u Podgorici imao jedan master klas upravo o savremenim TV serijama koji je organizovalo Udruženje reditelja i producenata Crne Gore i tamo smo pričali o tome. Oni su mi i rekli da se sprema jedan konkurs za serije od Filmskog centra po prvi put i da je bitno da nemamo neke lokalne aršine već da postavimo visoke evropske i američke standarde kada su u pitanju produkcija, narativ i sve ostalo i da pokušamo da to „match-ujemo“ kako bismo u jednom trenutku došli do toga da se naše serije gledaju svugdje po svijetu i da ljudi vole da gledaju naše serije.
- Šta smatrate Vašim ličnim pečatom u svojim ostvarenjima?
– Glupo mi je da analiziram sebe, ali definitivno uvijek postoji neka nit koja povezuje sve te stvari. Primjećujem da mi je impuls ka nečemu taj da se ja sam kroz proces rada povežem sa novim ljudima i sa nečim novim što mi do tog trenutka možda i nije bilo blisko i da nekako dođem do toga. To je možda kontraintuitivno jer će sigurno biti onih koji će se zapitati šta sad neko iz Beograda pravi predstavu o Budvi. Ili recimo moj novi film koji treba da izađe priča o ženi iz Avganistana i opet neko može da se zapita šta sad neko iz Srbije zna o ženi odande. Moja ideja je da ja pokušam da se identifikujem i da razumijem sa tim junacima i ljudima iz priče i da ih iznutra razumijem, a onda da to i prenesem gledaocima.
11.07. – Dan