Gost književnog programa Grada teatra je bio književnik Kruno Lokotar koji je u okviru Trga pjesnika predstavio svoju knjigu „Limited edition“.
Moderator večeri bila je Jagna Pogačnik, književna kritičarka, prevodilac i urednica. Pogačnik je na samom početku predstavila Lokotara budvanskoj publici, a zatim ga pitala zašto i kako je pristao na ponudu Semezdina Mehmedinovića da piše dnevnik i pređe u poziciju autora iz pozicije urednika. Lokotar je odgovorio da tu nije bilo problema jer, kako je naglasio, piše lako i puno. – Samo moram za to naći vremena. No kad je stigla ta ponuda, mislio sam da je sa lažne adrese. Došla je sa adrese Semezdina Mehmedinovića, čovjeka kog izuzetno cijenim i do danas nisam skupio vremena, a ni hrabrosti da ga pitam zašto me zvao jer nismo tako bliski prijatelji, ali se znamo i cijenimo. Hvala mu svakako što me uvalio u ovu nevolju jer u vrijeme kad je stigao taj poziv ja sam bio jedini freelancer urednik koji je od toga mogao dosta komotno željeti odbijati poslove. Da me pozvao neko drugi, mislim da to ne bih prihvatio jer ja nemam nekakvu potrebu da se autorski otisnem. Moje autorstvo je upisano u sve te stvari koje sam stvorio. Mislim i da ima puno dobrih pisaca, ali puno manje dobrih urednika– objasnio je Lokotar. Pogačnik je konstatovala da Lokotarov dnevnik ima vrlo čvrstu strukturu. –Ti si to postavio tako da se sve ne raspadne kao što se u nekim dnevnicima može raspasti. Pritom na početku postavljaš dva veoma važna pitanja – da li je dnevnik uopšte književnost i šta sve dnevnik smije biti. Takođe mi se čini da nisi htio biti previše prisutan u svom dnevniku, ali je ipak ljudima koji te poznaju ovaj dnevnik neka vrsta tvoje lične karte– na šta je Lokotar odgovorio da se upravo iz ovih razloga knjiga zove „Limited edition“. –Ja sam to posvetio nekim mikroesejima koji govore o limitima i ove forme i još nekim limitima kada si autor, a inače si autor drugima. Želio sam ostaviti otisak čovjeka u njegovim raznolikim ulogama jer se ja ne mogu identifikovati sa jednom ulogom, ja sam pored urednika i otac, suprug, prijatelj itd. Mi smo sve te uloge koje tokom dana i života prolazimo i sve te nekakve otiske sam želio ostaviti. Neki su govorili da su očekivali da ću ja pokazati tajnu uredničkog zanata, što iz dva razloga nije moguće. Prvo je to što je pristup svakom tekstu individualan i individualizovan, a drugo je puno jače u samim elementima i temeljima uredničkog posla, a to je budući da je odnos autora i urednika beskonačno privatan, vi doslovno radite s njegovim jezikom, što treba shvatiti kao language, kao tongue. Postoji jedna omerta na to što sam ja radio, sve za autora i za knjigu. Ja s tim podacima nikada ne idem u javnost dok autor sam to ne kaže. Dakle, tu mora postojati diskrecija na kojoj počiva uzajamno povjerenje– objasnio je Lokotar i dodao: –Ja sam ono što je inače ekskluzivistički dodatak izvukao u naslov, no ima razloga za to. Smatram da je ovo limitirana edicija jer su dnevnici s pravom objave. Ovi dnevnici imaju neki meta nivo da govore o tome šta dnevnik za autore jeste. Onda sam ja napisao nešto od tih limita, a zadnji je taj da ja bez limita ne znam pisati. Meni je uvijek dobro da me nešto ograničava, inače se rasplinem i pokrenem roman poplavu– rekao je on. Za knjigu su jako važne dvije lokacije, istakla je Pogačnik, a to su Zagreb (tačnije Novi Zagreb) i Daruvar, piščev rodni grad. Lokotar je objasni da je Zagreb grad gdje se radi i nagrađuje preživljavanje dana, dok je Daruvar nešto drugo. –Tamo je ostala kuća mojih pokojnih roditelja, a kuća je memorija generacija. Ona je obilježena stvarima nekoliko generacija mojih predaka. Tamo postoji aparat iz 1927. godine na kom je moj djed reprodukovao nijeme filmove. Tu je gomila memorabilija i onda te to drugačije otvara. Tu je vrt, tu je istorija, tu je poseban odnos sa prirodom. Ja tamo mnogo manje radim, život je jednostavniji. Tamo ima i mnogo više groblja, pa na to odlazim. Neko mi je rekao da ima dosta smrti i fudbala u knjizi, ali to su bile godine Svjetskog prvenstva. A te smrti su, nažalost, neminovne– navodi Pogačnik. Na pitanje da li su članovi porodice pročitali dnevnike i kakva je bila njihova reakcija, Lokotar je otkrio: – Moja nevjenčana supruga mi je rekla da misli da je to napisao dobar čovjek. A sin ga do danas, naravno nije pročitao. Ali je obećao da hoće. Ja mu to ni ne tražim jer mislim da bi mu išlo na živce. Znate, ti mladi ljudi isto nisu normalni. To su duge romantične veze, večere sa cvijećem, onda to pukne nakon godinu dana, pa su nesrećni. Ja kad sam imao dvadeset i neku, malo je to drugačije išlo. Ali dobro, to je svakako njegov život i njegov izbor. To da on to nije ni pročitao, obećava da hoće, ali dosta sam skeptičan. Ja mislim, i odmah sam to pomislio, pročitaće kada ja umrem – rekao je Lokotar. Još jedan interesantan zapis, istakla je Pogačnik, jeste onaj o umjetnici Ane Paška koja je bila anonimna muzičarka u trenutku kada je knjiga izašla, ali je u međuvremenu postala poznata konceptualna umjetnica i performerka. – Moj posao urednika podrazumijeva da umijem da prepoznam talenat, da ga poduprem, njegujem i razvijam – objasnio je Lokotar i naglasio da bi to morao da bude posao svakog urednika. – Ona je pratila što ja inače radim i jako joj se to svidjelo. Onda sam jednom otišao na koncert i to je bilo na mnoge načine čarobno. A njeni koncerti nisu samo koncerti, nego koncART-i. Multitalentovana žena, ona je one man show – zaključio je autor. Veče je završeno tako što je Lokotar pročitao odlomak iz knjige „Limited edition“ i zahvalio Gradu teatru.
7.07. – dan.co.me