Balkanski špijun

Narodno pozorište Beograd

Dušan Kovačević

Balkanski špijun

Režija: Tatjana Mandić Rigonat

Dramaturg: Tatjana Mandić Rigonat

Scenografija: Branko Hojnik

Kostimografija: Ivana Vasić

Muzika: Irena Popović Dragović

Igraju: Ljubomir Bandović, Nela Mihailović, Dušanka Stojanović Glid, Katarina Marković, Milutin Milošević, Vanja Milačić

Muzičari: Vladimir Grubaj, Elio Rigonat, ivan Mirković, Relja Derbogosijan

Glumci u filmu: Boris Komnenić, Branko Vidaković, Vjera Mujović, Olja Bećković, Aleksandra Kolarov, Dunja Kostić, Nemanja Konstantinović
Izbjeglička pesma iz zbirke Regata papirnih brodova Marka Tomaša
Tekst songa CIA-BIA: Tatjana Mandić Rigonat

Dva eseja o Balkanskom špijunu
Bibliografija radova o delu Dušana Kovačevića sadrži na stotine studija, analiza, eseja, kritičkih prikaza, doktorskih disertacija, magistarskih i diplomskih radova… i stalno se uvećava. O Kovačeviću su pisali najznačajniji naši kritičari, teatrolozi i istoričari drame i pozorišta (Petar Marjanović, Jovan Hristić, Petar Volk, Vladimir Stamenković, Dragan Klaić, Jovan Ćirilov, Svetislav Jovanov i drugi). U pomenutim radovima razmatrani su najrazličitiji aspekti Kovačevićevog stvaralaštva, ali jedna tema je konstantna: poređenje sa Nušićem. Tako, Jovan Hristić, svoju kritiku prvog izvođenja Balkanskog špijuna, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, 1983. godine, naslovljava sa „Nušić i njegov učenik“. Vladimir Stamenković, samo nekoliko godina kasnije, u svom Predgovoru „Sabranim dramama“ Dušana Kovačevića kritički se osvrće na ovu vrstu poređenja dva komediografa. Ističući da je nesporno samo to da se „Kovačevićeva popularnost može meriti jedino s onom koju je imao  Nušić kada se nalazio na svom vrhuncu“ skreće pažnju na „dubinu koju je Kovačević uveo u srpsku komediju“ i kroz jednu veoma serioznu analizu svih komediografskih elemenata (od pristupa smehu, komičkom, žanrovskog eksperimentisanja, usložnjenog fabuliranja, do metaforičkog preobražavanja stvarnosnih situacija) pokazuje da je poetika ovog pisca sasvim jedinstvena, i u poređenju sa Nušićem  – daje prednost Kovačeviću!

Jovan Hristić: Nušićev i njegov učenik, Eseji o drami, SKZ
Balkanski špijun počinje kao nušićevska komedija, nastavlja se kao groteska i završava kao kafkijanski košmar od koga nas obuzima jeza. Taj put kroz različite žanrove, drama Dušana Kovačevića prolazi sa zadivljujućom, virtuoznom lakoćom i prirodnošću: ni trenutka ne kolebajući se, bez ijednog posrtaja, ona se sigurno ustremljuje ka svojoj poenti. Jednom rečju, u Balkanskom špijunu, Kovačević nam se pokazuje kao majstor dramske tradicije, odnosno, po naški uspinjanja. Rekao sam nušićevska komedija. Nema nikakve sumnje da je Dušan Kovačević dostojan poslednik i naslednik Nušićev u našoj dramskoj književnosti. Njegove drame: Maratonci trče počasni krug, Radovan III, Luminacija, Sabirni centar i sada, evo, Balkanski špijun, nepogrešivo identifikuju neke konstante našeg života kao što su to, u svoje vreme, činile i komedije Sumnjivo lice, Narodni poslanik, Gospođa ministarka i Ožalošćena porodica. Razume se, Kovačević je još mlad pisac, i bilo bi preterano tvrditi da je on svoju Gospođu ministarku i Ožalošćenu porodicu već napisao, ali ne sumnjam da će ih napisati i to sa svojim sasvim modernim humorom koji ne štedi, mnogo, naše nacionalne naravi i običaje, i ne usteže se od apsurda kada treba otkriti njihove najskrivenije mehanizme. S Balkanskim špijunom Kovačević je pokazao ne samo da je naslednik Nušića već i da Nušićeve komedije nisu samo slika našeg života već i velike neprolazne formule našeg života. Jer, ako malo bolje pogledamo Kovačevićev komad, nećemo moći a da ne primetimo kako je on, u stvari, naglavce preokrenuo i u naše doba doveo Sumnjivo lice. Ali taj dug Nušiću nije samo Kovačevićev, već je dug svih nas, velikom komediografu koji je umeo da otkrije neke osnovne karakteristike i situacije našeg društvenog života, situacije koje, s manjim ili većim izmenama, postoje i danas, i postojaće još dugo na našem tlu kojim haraju zagriženost, bezobzirnost i pokondirenost svih mogućih vrsta. Balkanski špijun je drama o političkoj paranoji. Ilija Čvorović, koji je svojevremeno obožavao Staljina, proveo dve godine u zatvoru, a sada vozi „moskvič“ i uz pomoć mnogobrojnih kredita gradi kakvu-takvu kuću negde na periferiji Beograda; uzeo je, da se nekako finansijski oporavi, na nagovor svoje žene Danice, podstanara. Vođen nepogrešivom paranoidnom logikom totalitarizma, Ilija Čvorović je, od toga časa, uvrteo sebi u glavu da je Petar Jakovljević agent strane sile, opasan imperijalistički špijun, i da je na njemu, Čvoroviću, da zaštiti društvo od njega. On počinje da prati Jakovljevića, fotografiše ga iz potaje, prisluškuje i snima njegove razgovore, kupuje fotografske kamere i magnetofone, zove u pomoć svoga brata Đuru koji dolazi s malim arsenalom oružja na sebi. Najzad, u času kada se Jakovljević sprema da otputuje u Njujork, gde mu se sin razboleo, ali i gde je centar međunarodnog imperijalizma, braća Čvorovići hvataju, saslušavaju i dobro poznatim metodama pokušavaju da iznude priznanje o špijunskoj i diverzantskoj delatnosti, pa se bezazleni pariski šnajca – kao Nušićev Đoka „promincla“ – nađe u neobranom grožđu špijunomanije.

Dušan Kovačević je rođen 12. jula 1948. godine u Mrđenovcu pored Šapca. Osnovnu školu je završio u Šapcu a gimnaziju u Novom Sadu 1968. godine. Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju je studirao u Beogradu; diplomirao je na odseku Dramaturgije 1973. godine.
Dušan Kovačević je napisao drame: Maratonci trče počasni krug, Radovan Treći (1973), Šta je to u ljudskom biću što 1a vodi prema piću (1976), Proleće u januaru, Svemirski zmaj (delo za decu u stihu) (1977), Luminacija na selu (1978), Sabirni centar (1982), Balkanski špijun (1983), Sveti Georgije ubiva aždahu (1986), Klaustrofobična komedija (1987), Profesionalac (1990), Urnebesna tragedija (1991), Lari Tompson-tragedija jedne mladosti (1996), Kontejner sa pet zvezdica (1999). Režirao je u praizvedbi, u Zvezdara teatru, svoje pozorišne komade: Klaustrofobična komedija, Profesionalac, Urnebesna tragedija, Lari Tompson i Kontejner sa pet zvezdica.
Pisac je filmskih scenarija: Beštije (1976, režija Ž. Nikolić), Poseban tretman (1978, režija G. Paskaljević), Ko to tamo peva (1980, režija S. Šijan), Maratonci trče počasni krug (1981, režija S. Šijan), Balkanski špijun (1984, režija D. Kovačević, B. Nikolić), Sabirni centar (1990, režija G. Marković), Podzemlje (1995, režija E. Kusturica) i Urnebesna tragedija (1995, režija G. Marković). Drame Dušana Kovačevića igrane su u pozorištima u istočnoj i zapadnoj Evropi, Velikoj Britaniji, SAD i Kanadi. U beogradskim profesionalnim pozorištima odigrano je preko 2000 predstava. Njegove drame prevedene su na: češki, slovački, ruski, poljski, bugarski, slovenački, nemački, makedonski, italijanski, švedski, finski, kineski, grčki, francuski, engleski, mađarski, rumunski. Dušan Kovačević je nagrađen mnogim profesionalnim, pozorišnim i filmskim nagradama u zemlji; između ostalih to su: četiri Sterijine nagrade i Sterijina nagrada grada Vršca za najbolju komediju, dve Nagrade „Branko Ćopić“, Nagrada „Joakim Vujić“, Nagrada „Miloš Crnjanski“, Nagrada „Marin Držić“, Oktobarska nagrada grada Beograda, dve Zlatne arene, Nagrade „Vjekoslav Afrić“ i „Stjepan Mitrov Ljubiša“, Nagrada Grad teatra Budva. Dobitnik je i mnogih međunarodnih nagrada: Prve nagrade za scenario na festivalu u Montrealu (za film Balkanski špijun), Čaplinove nagrade u Veveju (za film Ko to tamo peva), Prve nagrade u Kanu na TV festivalu za dramu, zatim, Zlatne palme u Kanu 1995 (za film Pod- zemlje), Nagrade na festivalu u Montrealu 1995 (za film Urenbesna tragedija); zatim nagrada filmskih festivala u Valensiji, Marseju, Beču i više nagrada u Nemačkoj, Češkoj, Slovačkoj i Poljskoj. Oktobra 2000. godine Dušan Kovačević je izabran za dopisnog člana SANU.