Magbet

Grad teatar, Budva/ Srpsko narodno pozorište, Novi Sad /Beogradsko dramsko pozorište/ ITAKA Art centar/ Újvidéki Színház (Novosadsko pozorište)

Viljem Šekspir

Magbet

Režija i adaptacija: Nikita Milivojević

Scenski pokret i izbor muzike: Amalija Benet

Scenografija: Nikita Milivojević i Željko Piškorić
Kostimografija: Jelena Stokuća

Scenski govor: dr Dejan Sredojević

Asistent režije: Vladislav Velkovski

Asistent kostimografije: Adrijana Simović

Igraju: Anica Petrović, Nevena Nerandžić, Maja Stojanović, Jelena Simić, Dejan Đonović, Branislav Jerković, Arpad Mesaroš, Marko Marković, Milan Zarić, Sonja Isailović, Pongo Gabor, Ivana Pančić

Riječ reditelja

“Magbet” je ona vrsta izazova za koji se reditelj sprema godinama, priželjkuje ga i “plaši” ga se u isto vreme – (slično kao Magbet ubistva kralja).

Među raznim čuvenim Šekspirovih mislima, koje se često citiraju, posebno mesto ima ona da: “Magbet je ubio san, spavati više neće”… Postoje razne zanimljive studije na temu Šekspira i snova u njegovim komadima. Smatra se da je od svih Šekspirovih velikih tragedija “Magbet” najviše vezan za snove (Frojd se takođe bavio “Magbetom”).

U tom smislu, ova predstava je nastala kao istraživanje upravo u vezi sa snovima. S obzirom na to da je inspirisana raznim slikama iz snova,  mogao bih reći da je glavni lik u predstavi – San.

Magbet u jednom trenutku kaže: “I sem nestvarnoga, ništa stvarno nije”. Ova čudesna misao učinila mi se kao nešto iz čega je moguće tumačiti ceo komad. Od trenutka kada mu veštice kažu proroštvo, za Magbeta stvarnost postaje košmar. Sve što se dešava čini se da je samo plod njegove vlastite pomračene svesti. Scene kao iz sna da dolaze: stvarno i nestvarno, moguće i nemoguće… Realno i fiktivno mešaju se,  postaju ona ivica noža kojom se sve vreme nesigurno kreće.

Svet kao jedno potpuno košmarno, haotično, “nestvarno” mesto, mislim da je prilično tačna dijagnoza i svega onoga što trenutno živimo.

Nikita Milivojević