Narodno pozorište Sombor

Mate Matišić

Moji tužni monstrumi

Režija i adaptacija: Ivan Vanja Alač
Scenografija: Andreja Rondović
Kostimografija: Biljana Grgur
Muzika: Dragana Jovanović
Scenski govor: Vlasta Ramljak

Igraju: Saša Torlaković, Nikola Knežević, Adriana Salahović, Jugoslav Krajnov, Ivana V. Jovanović, Biljana Keskenović, Nemanja Bakić, Srđan Aleksić, Pero Stojančević, Ana Rudakijević, Anica Petrović

Reč reditelja

„Svaki portret koji se slika s osećanjem, portret je umetnika, a ne modela. Model je samo povod, puka slučajnost. On nije ono što slikar otkriva; na obojenom platnu slikar pre otkriva samoga sebe. Plašim se da sam na ovoj slici odao tajnu svoje sopstvene duše, a to je razlog zbog koga je ja neću izlagati.“

Oskar Vajld, „Slika Dorijana Greja“ – Oskar Vajld

Za razliku od slikara Bazila iz Vajldovog romana, iako jednako svestan onog što je stvorio, Mate Matišić nije se plašio da autoportret svoje duše izloži pred nas.

Kao što je u „Ljudima od voska”, pričajući o drugima, sve vreme zapravo razotkrivao sebe, tako i mi ovom predstavom kroz priču o hrvatskom društvu dižemo na sceni jedno veliko ogledalo. Ako samo malo bolje pogledamo, videćemo da je naša privilegija u odnosu na Zagreb jedino ta što imamo kratkotrajan privid da pisac ne piše o nama.

Ljudi koji ne razlikuju fikciju i stvarnost, ratni veterani koje prošlost sustiže, zlostavljanja i silovanja u branši kojoj pripadamo, novinari bez etike i morala – sve su to simptom i nemoći jednog društva da se oslobodi prefiksa „posleratno“.

Na prvi pogled jasno je da su „Moji tužni monstrumi“ (koje je Miljenko Jergović nazvao „Čas anatomije Mate Matišića“) nastali kao autorov odgovor na reakciju hrvatske javnosti na njegovu dramu „Ljudi od voska“ i da se u mnogome referišu na originalnu trilogiju. Bez obzirana to, ova drama je celina koja funkcioniše i stoji sama za sebe, pružajući jednako bogatu značenjsku slojevitost i onimgledaocima koji možda nisu upoznati sa prethodnom trilogijom ili autorovim životom.

Kao što to i sam naslov nagoveštava, „Monstrumi“ nikako nisu samo pravolinijski hronološki nastavak „Ljudi“, već i gradacijski: u hrabrosti izraza, poigravanju sa žanrovima i brisanju granica između jave i sna, fikcije i faktografije, iluzije i istine, jer za dramski svet koji Matišić stvara sve su to sinonimi. Sledeći njegov primer i mi smo osećali dužnost da na sceni budemo još hrabriji u odnosu na prošli put.