Radovan III

Grad teatar, Budva/Narodno pozorište, Sombor
Dušan Kovačević
Radovan III
Režija: Vito Taufer
Dramaturg: Vesna Radovanović
Scenografija: Lazar Bodroža
Kostimografija: Biljana Grgur
Originalna muzika: Robert Pešut – Manjifiko i Aleksandar Pešut – Shatz!

Igraju:

Radovan Treći, čovek iz Zavičaja, sticajem raznih sticaja penzionisan u tridesetoj godini svog života. Veoma malo radio, ali izuzetno mnogo upropastio.

Rumenka, Radovanova žena. Radovanova životna kreatorka, saputnik i izdajnik.

Georgina, Radovanova starija kći. Radovanov dugogodišnji bol.

Katica, Radovanova mlađa kći. Radovan hteo muško, a ono – žensko; vozač interkontinentalne hladnjače.

Stanislav, Radovanu nije otac, već Radovanovoj ženi Ru Stanislavs.

Jelenče, Radovanov zarobljenik, iz familije mrskih Vilotića. Da nije takav kakav jeste, možda bi bio pesnik onakav kakav nije.

Kelner, Radovanov neprijatelj bio, pa zet bio, pa na kraju nije ništa – bio.

Vasilije, Radovanu se umešao u život, jer je rođeni brat Stanislavov. Dugo godina živeo kao pokojnik.

I nekoliko – mrskih, zaumnih, podmuklih, jezivih i na sve spremnih Vilotića.

Iz drame „Radovan Treći“ Dušana Kovačevića (1973)

Bojana Tešić, iz doktorske disertacije Problem identiteta u dramama Dušana Kovačevića

Te 1973. Kovačevićevo pero je iznedrilo priču o ljudima iz Zavičaja, o došljacima zarobljenim mentalitetskim aršinima, o dojučerašnjim seljanima i ovdašnjim žrtvama grada koji ih je prožderao tako male, u velikom sluđene i u najvećma tragične. A činilo se da će ovi „provincijalci” dobiti status „domaćih osvajača”. Sve odreda slomila je opsednutost činjenicom da je tamo drugačije i bolje nego što su mislili; da svetla velegrada čekaju samo njih dok su oni nogama još u svome ljubljenome Zavičaju, održavajući iluziju o tome da se imaju gde vratiti ako ovde krene po zlu. Kad postanu svesni da nemaju kuda, a ni kome, biće kasno, jer će im Grad (svojom energijom) već uzeti „planinsku krv”, onu svežinu s kojom su zakoračili na njegov asfalt. Izvesno je samo „da će se (uskoro) vratiti u Zavičaj, ali sad u crnim kolima, na mesto gde ih čekaju preci, vekovima” (Kovačević 2017: 167). U tome je prebivao sav bol ove komedije.   Dok grčevito žele sačuvati tradiciju od koje su pobegli, oni preživljavajući batrgaju u blatu svakodnevnice apsurda uzaludno pokušavajući da u istom objedine tradicionalni moralni poredak u kom su do juče živeli sa izlišnim iluzijama koje im nameće haos gradskog života u koji su upali: posuvraćen sistem vrednosti, glava u oblacima koja pristaje na poistovećivanje sa junacima trivijalnih televizijskih serija i beskrupulozni snobizam koji uništava i poslednje zrno humanosti u njima pretvarajući ih u ljude-lutke izgubljenog pogleda. Kako se mogućnost povratka nije nudila, u susret im je dolazila neminovnost koja je nalagala da delaju u okviru sistema gde raspadanje caruje. I onda se desilo otrežnjenje kao sletanje u svet realnosti i nemilosrdnog stvarnog života; takvo cepanje unutar njih samih da više nisu mogli znati ni ko su bili, odakle su ponikli, ni šta su postali. Jedino je bilo očigledno da su se odrodili od sopstvenog bića, od vlastitog identiteta. Grad ih je koristio koliko mu je bilo potrebno, a onda ih je odbacio, odstranio ih kao suvišne i na kraju zgazio. Tužan je pogled s dvanaestog sprata: /visina ljude od ljudi deli, / iz stana u nebo vode vrata, / na nebu smo se rano sreli […] (Kovačević 1987: 96) – stih je iz jedne pesme o farsičnom životu Radovana i Radovanovih u soliteru, na dvanaestom spratu.  Zahvaljujući slojevitosti umetničkog sveta dela, a naročito njegovim, od strane kritike zanemarenim, socijalnim i političko-ideološkim aspektima, Kovačević je znao da tragičnost sveta o kojem piše može izraziti i osvestiti samo komedijom. Ne potcenjujući značaj smeha u životu, okrepio je sve: i čitaoce/gledaoce, i svoje misleće ljude, i sebe. Stapanjem fantastičnog i realnog, čime je izražavao apsurdnost sveta i čoveka u njemu, pisac nam je jasno pokazao da Radovan Treći ima duboke korene u dramaturgiji Beketa i Joneska, naročito u domenu priče same, „gde dolazi do neopisive zbrke u radnji, koja se razrešava iznenađujućim apsurdnim obrtom” (Stamenković 1987: 280), ali ih i iracionalnošću koja se odnosi i na selo i na grad čak i prevazilazi.

www.nardus.mpn.gov.rs