Selestina

Premijera
Grad teatar, Budva/Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd
Po motivima drame Fernando de Rohasa

Selestina  (+ 16)

Adaptacija teksta: Maja Todorović

Režija: Milan Nešković

Scenografija: Jasmina Holbus

Koreografija: Ista Stepanov

Kostimografija: Biljana Grgur

Kompozitor: Vladimir Pejković

Igraju: Nataša Ninković, Ljubomir Bandović, Nikola Rakočević, Marta Bjelica, Nikola Šurbanović, Emir Ćatović, Anđelika Simić, Maja Stojanović, Katarina Žutić

„Selestina“, iako široj javnosti nepoznat, jeste jedan od najvećih španskih romana i samim tim je izazov da se postavi na scenu. S jedne strane, želeli smo da ostanemo verni duhu Španije, a sa druge, da taj srednjovekovni svet transponujemo u savremeno doba. Sam roman otvara niz mogućnosti za savremeno čitanje, ali i niz ograničenja. Naša „Selestina“ je priča o svetu u kom materijalno ima prednost nad svim ostalim, o svetu instant zadovoljstava, o svetu u kom su empatija i iskrene emocije odavno prevaziđena stvar ili ih ironično poseduju oni od kojih to najmanje očekujemo. U podnaslovu romana stoji „tragikomedija o Кalistu i Melibeji“. To nam je i bila polazna tačka; poigravali smo se stilovima komedije, iz kojih se polako rađa tragedija. Ispostavilo se da je granica tanka, što govori dosta o nama samima, i o svetu u kojem živimo, koji je istovremeno i tragičan i komičan, samo je pitanje iz kog ugla posmatramo.

Milan Nešković

Iz Prologa “Selestine”

A pošto je borba drevna i korišćena od davnina, ne čudim se ako je ovo delo oružje bilo za borbu ili rat njegovim čitaocima, da bi se suprotstavili jedni drugima, dajući svako za sebe sud svoj u skladu sa svojim ukusom. Jedni su sigurno rekli da je preopširno, drugi da je kratko, jedni da je prijatno, drugi da je mračno; tako da je na Bogu samo da u sklad dovede tolika i tako različita mišljenja.Tim pre što se, kao i sve na ovom svetu, podvesti može pod mudru misao: „Nije li život čovekov, ako dobro pogledamo, od rođenja pa sve do smrti, samo rat večni“? Deca s njihovim igrama, dečaci sa slovima, mladići s uživanjima, starci s hiljadama bolesti ratuju, a ove stranice sa svim uzrastima. Prvi ih cepa i baca, drugi da ih pročita dobro ne ume, treći se, doba vesele mladosti i ludovanja, ne slaže. Jedni im zameraju da snagu ne poseduju, da su u celini samo glavna radnja. Oni njihove ne koriste delove i od njih samo laku priču čine; drugi duhovitost ističu i poznate mudrosti, hvale ih na sav glas, a previđaju ono važno i za njih korisno. Ali, oni čijem je uživanju sve namenjeno, raščlanjuju sadržinu glavne radnje, prespajaju celinu po svom nahođenju, smeju se duhovitostima, mudrosti i izreke mudraca u sećanju čuvaju, da bi ih upotrebili u prilikama kada to odgovara njihovim postupcima i namerama. Na taj način, kada se skupi da sluša ovu komediju desetoro ljudi koji se, kao što je obično, razlikuju u svemu ovome, ko može da porekne da nije rat otac delako je se razume na toliko različitih načina? Jer su čak i izdavači svoj doprinos dali, naslove dodajući ili kratke sadržaje na početku svakog čina, pripovedajući šta se u njiima događa: što se ne sme zameriti, jer su tako još antički pisci činili. Drugi su o naslovu raspravljali, govoreći da se ne može nazvati komedijom ono što se tužno okončava, već samo tragedijom. A prvi autor je kanio da pravo ime od početka da, a to je uživanje, te ga nazva komedijom. I ja, videći ta neslaganja, tvrdoglavo krenuh sredinom tih krajnosti, i nazvah ga tragikomedijom. Tako, uvidevši sva neslaganja i mišljenja različita, u pravcu gde se većina stiče pogledah, i videh gde bi voleli da nastave uživati uz priču o dvoje ljubavnika. Tako da pristah, protiv svoje volje, da po drugi put propustim na tako neobičan zadatak, stran mom pozivu, kradući poneki sat od mog glavnog zanimanja i one druge namenjene razonodi, iako sam siguran da neće nedostajati novih klevetnika ni ovom novom izdanju.