Tartif – komično u klasičnom

Narodno pozorište, Sombor/Srpsko narodno pozorište, Novi Sad
Autorski projekat Igora Vuka Torbice po motivima originalne Molijerove drame “Tartif”
Tartif – komično u klasičnom
Autor i reditelj: Igor Vuk Torbica
Scenografija: Andreja Rondović
Kostimografija: Jelisaveta Tatić Čuturilo
Kompozitor: Vladimir Pejković
Igraju: Saša Torlaković, Hana Selimović, Ninoslav Đorđević, Tijana Marković/Danica Nikolić, Marko Marković, Biljana Keskenović, Danica Grubački, Marko Savić, Dušan Vukašinović, Nemanja Bakić, Milorad Kapor, Dragana Šuša

Za razliku od Molijerovog, Torbičin Tartif nije lažni bogomoljac koji će svoje žrtve začarati verničkom smernošću. To je, drže autori ove predstave, danas podosta deplasirano, bar u ovom delu sveta: postoje mnogo savremenije i danas efikasnije tehnike zavođenja, podvođenja, začaravanja, obezglavljivanja, obezljuđivanja, anihiliranja slobodne volje i praktičnog razuma. U priču o savremenom Tartifu uvodi nas Dorina, u vedrom i izoštrenom, posve jedinstvenom tumačenju Hane Selimović, koje je posebna „dodata“ vrednost ove predstave. Potom sledi karusel likova, preplet skrivenih motiva i strasti članova porodice koju će Tartif zaposesti. Orgon Ninoslava Đorđevića i Elmira Tijane Marković na dva će oprečna načina završiti pod Tartifovim kobnim moćima, Orgon bliže onome kako je to i kod Molijera, mada opet na način bliži nama današnjima: Orgon veruje onako kako se danas veruje ne u natprirodna bića i njihove tobožnje zapovesti, milosti i ljutnje, nego u televizijske propovednike i druge dilere slatkorečivosti u civilu. Кleant (Marko Marković) ovde nije samo zdravorazumski rezoner, nego i čovek s preciznim interesima; Marijana i Valer (Danica Grubački i Dušan Vukašinović), besprekorni, ona kao predmet staračke požude ili trofejni simbol moći, on kao vetropirasti polagatelj „prirodnog prava“ i Tartifov nemoćni mužjački antagonist; gospođa Pernel Biljane Кeskenović kočoperna i pompozna do neminovnog finala, Damis Marka Savića pomalo pogubljen u tartifovskom kovitlacu.

Ali, gde je Tartif u ovom Tartifu? Dugo ga nema nigde osim u ustima ukućana, da bi se lično pojavio relativno „kasno“ u predstavi, no kad je jednom došao, više ga nije bilo moguće ni ućutkati ni oterati; Tartif Saše Torlakovića je užasavajuće savremen, svakodnevan, nimalo demonski, sav dobrohotan i blagoglagoljiv gotovo do kraja, reklo bi se i sam ganut vlastitom dobrotom i duboko uveren u sopstvenu moralnu izuzet(n)ost; istovremeno, on je invazivan i takoreći nasilno penetrativan, nemoguće ga je izbeći, skloniti se od njega, sačuvati zdrav razum; ili je moguće, izuzetno, ali to ima (pre)visoku cenu. Кoliko je on individualno zlo i pokvarenost, a koliko presek, proizvod i ospoljenje mnogo većih sila, samo eksponent i službenik Mašinerije koja ga daleko prevazilazi? Кo je, dakle, taj somborsko-novosadski Tartif? Odviše lak odgovor se nameće sam od sebe, ali Torbica i ansambl neće učiniti ništa više osim što će vam dopustiti da razmišljate u tom pravcu, ali isto tako i mnogo šire od toga, jer je ova predstava veoma daleko od bilo kakvog „dnevnopolitičkog“ namigivanja: bilo bi to traćenje skupe i dragocene pozorišne supstance na neko skoro-pa-ništa, i od toga ne bi bilo ovako dobrog pozorišta. Zato je ovaj Tartif radije predstava o nama: nama na sceni, zbijenim oko Tartifa kojem ne umemo odoleti dok ne bude prekasno, i nama u publici, kojima se ne omogućava komfor lagodnog uživanja u postavkama i odnosima moći iz Molijerovog vremena. Bio sam na novosadskoj premijeri, u krcatom pozorištu, sedeći na stepenicama sa strane: odlično smo se razumeli te noći, mi na sceni i mi dole, u gledalištu, tako dobro da bi se čak moglo reći da smo zajedno napravili ovu predstavu, i da će ona i dalje rasti sa svima nama.

Teofil Pančić, Vreme, 7. mart 2019.