Nedavno, u prostoru vinarije „Šapat“ (Novi Slankamen), na konferenciji za novinare predstavljen je program predstojećeg, devetog Šekspir festivala koji je počeo 1. jula, sastoji se iz dva dela, obuhvata sedam predstava iz raznih zemalja od kojih će četiri biti izvedene u prvom, a tri u drugom delu, na jesen (oktobar/novembar).
Tradicionalno Šekspir festival se odvija u impresivnom ambijentu Vile Stanković (Čortanovci), po neki od naslova se zbog tehničkih zahtevnosti igra u Srpskom narodnom pozorištu Novi Sad, a ovogodišnji je slogan – „I, sem nestvarnoga ništa stvarno nije“.
A nakon konferencije, u razgovoru za „Blic“, Nikita Milivojević, čelnik i osnivač festivala, govorio je o predstojećoj manifestaciji, Šekspirovom „Makbetu“ koga režira, vremenu današnjem, strahovima…
S kojim osećanjem, očekivanjem idete u susret 9. Šekspir festivalu?
– Sa uzbuđenjem, između ostalog, zbog činjenice da već devet godina interesovanje za Šekspir festival sve više raste. Ne znam da li smo to očekivali na početku… Imamo svoju publiku. U gledalištu prepoznajem ono što smo nekada zvali srednji sloj, u najboljem smislu.
Ne zvuči li to nestvarno, budući da su tranzicija i istorijska vetrometina na ovim prostorima presudili tom srednjem sloju?
– Zvuči. Ali eto još jednog pokazatelja da gotovo da nije idealniji moto mogao biti odabran od ovog koji kaže da sem nestvarnog ništa stvarno nije.
Zašto ste baš taj stih odabrali iz Šekspirovog „Makbeta“ koga radite u Beogradskom dramskom pozorištu u kooprodukciji sa festivalom “Grad teatar Budva” i Novosadskim pozorištem?
– Jer mi je to bio jedan od osnovnih motiva da radim predstavu. Iz tog stiha izašao je ceo koncept.
Kad ljudi komentarišu dnevne događaje i/ili vesti, aktuelna zbivanja, vrlo često se može čuti „kako je ovo moguće“, „da ne poveruješ, jer ako to može, onda sve može“…, a vi ste rekli da mi zapravo živimo između stvarnog i nestvarnog?
– To je moj vrlo snažan doživljaj stvarnosti i onoga što živimo poslednjih godina ovde.
U kom smislu?
– Toliko je sve nestalno, iz dana u dan, mnogo toga neverovatno da to stvara vrlo snažan i stvaran utisak da živimo u nestvarnoj stvarnosti. Ljudi su pritisnuti vrlo realnim osećanjem da nije moguće planirati, osmisliti neki svoj osnovni životni siže. Ni na kraće staze. Ta nestalnost čini čoveka temeljno nesigurnim, a nesigurnost, pogotovo na duže staze, na neki način, i nesrećnim.
Nije li to situacija plodna za razvoj strahova u onom pogubnom smislu?
– A kao što znamo strah je idealan instrument za manipulaciju. Ljudi ponekad i prepoznaju manipulaciju ali ih zbunjuje što dobija legitimitet, čini se nestvarnim a stvarno je. I oni koji se na oko čine sigurni, mislim da je to samo privid.
„Makbet“ je komad koji ima snažnu političku konotaciju, kako to percipirate?
– Ceo Šekspirov opus ima političku konotaciju. Ako bismo hteli to da pojednostavimo – Šekspir uvek na ovaj ili onaj način priča priču o borbi za dominacijom, nametanjem volje, volji za moć, borbi za vlast… Ali se postavlja pitanje zašto bi nas interesovalo kako se pre više vekova kolju engleski kraljevi. Zanima nas, jer iza toga uvek stoji čovek, život, sve zapitanosti vezano za ambiciju, vlast, strah, manipulaciju, za potrebu za slobodom… To je šifra koja funkcioniše i dalje. A Šekspir je, znamo, genije koji o tome genijalno piše.
Ako se iz perspektive pitanja vlasti okrenemo dnevnopolitičkom nivou danas i ovde…
– Uvek gledam da ne percipiram stvari banalno; da vi u prvih dva minuta kažete ovaj je ovo, a onaj je ono, ovaj je za ovoga onaj za onoga, i gotovo, to je koncept. A to je postao žestoko dominantan pogled. Ali on je toliko uzak i plitak da meni lično nimalo nije ni bitan ni zanimljiv. Moje istine nisu na nivou toga da političari lažu a bankari kradu. Postoje mnogo važnije, dublje, ozbiljnije stvari koje upućuju na druge zapitanosti. Ovo znamo i vidimo.
I šta ćemo s tim što znamo i vidimo? Da pristanemo?
– Ne slušajte političare, klonite se banaka (smeh), šta da vam kažem. Ljudi imaju svest o tome, a šta ko sa njom radi drugo je pitanje. Mene interesuje šira zapitanost koja je i u pomenutom citatu, odnosno sloganu. Šekspir govori o suštinskim stvarima. Sa jedne strane možete govoriti o Makbetu kao jednom časnom čoveku koji je krenuo u nešto i na tom putu se prosto uprljao. Kad kažem časnom, govorim o tome da je to čovek koji je spasao pobunu, a onda vidite da vlast i ambicija uprlja sve. Vlast je ozbiljna tema.
I ova naša?
– Svaka vlast. Ova naša je specifična po raznim stvarima. Neka druga će biti specifična po drugim stvarima. I svetska slika stvari je vrlo napeta. Ali, šta očekujete kad vidite ko vodi ovaj svet… Kad vidite ljude koji vode svet vi se ozbiljno plašite za čitavu planetu.
Neki analitičari govore da je u osnovi reč o krupnom kapitalu, njegovim tokovima…
– Nisam stručnjak ali sam uveren da iza svega stoji novac. Ako je nešto bog ove planete onda je to novac.
Kažu: samo se kancer i kapital nekontrolisano šire uništavajući ono na čemu i od čega žive…
– Dobro zvuči. U stvari ne dobro, nego tačno. Mogo bih da se složim.
Nedavno ste radili u Švedskoj. Takođe Šekspira…
– Radio sam jedan autorski projekat, u teatru „Orebro“, u divnom, nevelikom gradu, udaljenom oko sat-i-po od Stokholma. Nazvao sam ga „The last dream of V. Šekspir“. Malopre smo govorili da je jedna od glavnih tema Šekspirovog političkog pozorišta – borba za vlast. Ali jedna od glavnih tema njegovog dela je i – san. Malo koji njegov komad u strkturi, u manjoj ili većoj meri, nema san. Negde čak bitno određuje čitavu radnju. Meni je bilo inspirativno da napravim predstavu u kojoj iz raznih njegovih komada uzimam snove i pravm jedan veliki zajednički san.
U okviru pratećeg programa festivala je i predstavljanje knjige o vama, zbirke vaših intervjua „Ja ovde silazim“ autora Olivere Milošević, a sa kojim utiskom prelistavate, držite u rukama tu knjigu?
– Sem nestvarnog ništa stvarno nije (smeh). Vrlo sam zadovoljan kako je knjiga ispala, moram priznati da sam se pomalo i plašio šta ću sve tu naći i videti. Jer to su razgovori koji su nastajali godinama. Na kraju, imao sam utisak da kao da je tek sa knjigom ceo taj period od trideset godina dobio zaokruženi smisao i celinu. Kao da toga ranije nisam bio svestan. Važno je što su ti razgovori nastajali onda kada su određene predstave rađene. Tako da je to i hronika jednog vremena. Iznenadim se šta sam govorio o „Tri sestre“, „Babnović Strahinji“, o raznim predstavama… I kad vidite na jednom mestu sve zajedno onda, što kaže Puk u „Snu letnje noći“; ovo ispade bolje nego što sam očekivao.
4.07. „Blic“ – Piše: Tatjana Nježić