Dramaturg, scenarista i pisac Stefan Bošković bio je gost književnog programa festivala „Grada teatra“. Na Trgu pjesnika predstavio je roman „Ministar“, za koji je dobio Evropsku nagradu za književnost za 2020. godinu. Sa Boškovićem je razgovarao Aleksandar Radunović.
Radunović koji je kazao da je roman „Ministar“ kruna Boškovićevog stvaralaštva te da je njegov razvoj poprilično vidljiv. Bošković je rekao da čitaoci različito doživljavaju njegovu književnost.
– Neko tvrdi da su kratke priče nešto najzrelije i najbolje što sam napisao, drugi misle da je to prvi roman „Šamaranje“ koji je sada doživio i treće izdanje, dok većina misli da je „Ministar“ najkompleksnije djelo i najveći izazov koji sam napravio u smislu strukture i odnosa tema, ali i cijele kompozicije romana – rekao je Bošković.
On je dramaturg po profesiji, pisao je dramske komade i primarno su ga interesovali pozorište i film, ali se u jednom trenutku, kako je istakao, okrenuo prozi.
– Postoji konkretan razlog, a to je taj što su film i pozorište kolektivne umjetnosti. Autorstvo, posebno u filmu, preuzima reditelj. Nekad s pravom, nekad i ne. To su već nedoumice koje muče scenariste i dramske pisce od kad postoje, kada napišete tekst uvijek se pitate šta će od njega ispasti i da li će vaša vizija biti i nečija druga vizija. U svom tom procesu, kad dođu i ostali segmenti svi postaju jedan dio tog većeg organizma u kom ste vi samo primarni, početni dio i ne možete puno da utičete. Ja sam se onda okrenuo prozi, pisanju jedan na jedan, što znači da sam sam i mogu da istražim sve stvari i opsesije koje me interesuju i zbog kojih pišem. Čini mi se da je to ključna stvar, da se važnost i kvalitet jednog djela ne sastoji samo u tome koliko vi značenje možete da učitate nego koliku slobodu može da vam da da istražite svoje opsesije i da ih stavite u to djelo – kazao je Bošković.
Naslov romana „Ministar“, prema njegovim riječima, jeste atraktivan, ali je to samo jedna linija na površini koja je neka vrsta poligona na kojoj će se raspravljati o mnogo važnijim temama.
– Postavljena je odrednica mnogo puta viđene teme, a to je pojedinac nasuprot nekoj većoj sili ili grupi ljudi. Ja tako vidim i svijet koji funkcioniše kao jedan sukob sila, od mikrokosmosa do složenih struktura, od intimnih odnosa preko profesionalnih i svih drugih. Ja sam ovaj roman napisao kao treći čin, sve ono što se desilo u romanu desilo se prije onoga što je između korica. Glavni lik, ministar kulture, nije tek tako izabran da bude ministar kulture. Kultura je nešto čime se ja bavim i mislim da je ona proizvođač identiteta i mnogih drugih važnih stvari koje jedno društvo čine stabilnim ili nestabilnim – rekao je Bošković.
Odnos očeva i sinova je jedna od tema koja Boškovića opsesivno zanima, ali i sjećanje.
– U tom odnosu strahopoštovanja, poniznosti i prihvatanja junak moje knjige je zaboravio na majku i bilo je neminovno da će majka zaboraviti na njega, s obzirom da ona postaje dementna. Taj momenat sam podigao na taj veći nivo, ona se njega uopšte ne sjeća. U literaturi, ono što je meni značajno jeste da je sjećanje jedan veoma snažan oblik ljubavi i ja ga tako vidim i posmatram. Koliko nam sjećanja budu snažna, toliko smo i vezani sa prošlim vremenima, ljudima i svim drugim stvarima – rekao je Bošković.
3.08. https://www.pobjeda.me/clanak/sjecanje-je-veoma-snazan-oblik-ljubavi