Vlast je oduvek znala; ako hoćeš da kontrolišeš čoveka kontroliši mu izvor egzistencije, kaže proslavljeni pisac, akademik Duško Kovačević.
Na letnjem festivalu Budva grad teatar, koji će trajati do 22. avgusta, 15. avgusta je premijera predstave “Radovan III”, koju po slavnom Kovačevićevom komadu režira čuveni slovenački reditelj Vito Taufer. Reč je o kooprodukciji festivala i Narodnog pozorišta Sombor, predstavi koja od prve probe pobuđuje veliku pažnju i budi radoznalost; slavni naslov, veliki reditelj… Naravno, tu je i sećanje na antologijsku predstavu “Ateljea 212” sa Zoranom Radmilovićem koja je, pomenimo, posle premijere ispraćena najcrnjim kritikama.
A u razgovoru za “Blic” slavni pisac Duško Kovačević govori o ovom svom komadu, razmišljanjima pred predstojeću premijeru, sećanjima, našem vremenu, svojim svetonazorima…
Koja je bila prva pomisao kada ste čuli da Vito Taufer režira “Radovana III”?
– Kao što se obično dešava pri izvođenju nekih manje ili više davno nastalih komada čovek se zapita – šta je osnovni razlog i motiv za novu postavku, koja se tu, danas aktuelna, inicijalna ideja skriva… Mene je ceo radni vek u pisanju pratila upravo misao – da ne pišem, kojim slučajem, komad za igranje za jedno leto, jednokratnu upotrebu.
I?
– I prisetio sam se zašto sam taj komad uopšte pisao, kao student, 1972. U toj priči – koja je različita od čuvene predstave “Ateljea 212”, premijerno izvedene decembra 1973, dakle pre 50 godina – je u središtu nešto što je meni tih godina bilo jako bitno. Jedno je priča o neprlagođenosti. Jer, tih šezdesetih, sedamdesetih godina 20. veka došlo je do naglog pretvaranja seljačkog, ruralnog stanovništa u radničku klasu da bi ljudi mogli biti pod kontrolom. Ko je na državnim jaslama, njega je lakše kontrolisati. Seljak je slobodan a vlast je oduvek znala – ako hoćeš da kontrolišeš čoveka kontroliši mu izvor egzistencije. Taj nesretni Radovan je došao u Beograd na neki 12. sprat i umesto zavičaja našao se u kavezu za kanarince. E, to vam je kao čovek koji je napravio špagu, jedna noga mu je u zavičaju, druga u Beogradu. Položaj koji izaziva sve vrste bolova.
Jedno od interesovanja koje vas je vodilo u pisanju “Radovana III” je, kažete, priča o neprilagođenosti, a koje su vam još teme bile važne?
– Netrpeljivost, autokratija… U komadu je netrpeljivost među ljudima koji su silom prilika komšije. I kao svaka netrpeljivost ona eskalira i dovodi do sukoba. Sećam se premijere “Radovana III” u Zagrebu u režiji Dejana Mijača 1990, uoči rata i raspada Jugoslavije. U finalnoj sceni Mijač je Radovana, koga je sjajno igrao Boris Dvornik, obukao u maskirnu uniformu i Vilotiće na drugom kraju balkona podeljenog bodljikavom žicom u druge uniforme, sa ozbiljnim oružjem i velikom količinom pirotehnike. I ta finalna scena uz plakanje bebe, kad se Georgina ipak porodila, je kulminirala u istinski rat dve familije. Bilo je to vrlo iznenađujuće, delovalo zastrašujuće, mnogi su posle premijere komentarisali da li je predstava, komedija, trebalo tako mračno da se završi. Oko godinu dana kasnije počinje rat na prostoru bivše Jugoslavije i ta se predstava ubrzo skida sa repertoara jer je postala dokumentarni deo života. Koliko je meni poznato poslednja postavka “Radovana III” u inostranstvu bila je u Ukrajini pre četiri godine. Čudo je pozorište.
Pomenuli ste temu kontrole vlasti nad ljudima, nije li ona danas naročito aktuelna i nisu li danas sredstva kontrole dodatno narasla i usavršena?
– Veština vladanja je veština ucenjivanja i vezivanja čoveka ekonomskom egzistencijom. Čovek čiji prihodi, dakle opstanak, zavise od vlasti ima strah šta će, kako će govoriti, raditi, misliti, i privatno.
Danas se neretko čuje da je krupni kapital porobio gotovo svakog čoveka…
– Tu govorimo o nečemu što je velika i užasna priča današnjice, priča o merkantilizaciji čovekovog tela i uma. Pogubno i strašno na globalnom i na univerzalnom planu. Preduzeća, firme, korporacije… su to dovele na nivo norme, zakona, legitimnog. I država je firma, sa aparatima moći poput vojske, policije… Uvek bila, i biće. Pri čemu joj veliku pomoć pružaju svi mogući mediji koji su u većini slučajeva u službi države. Gledao sam sa velikom pažnjom i iznenađenjem seriju Olivera Stouna o istoriji Amerike. U pojedinim trenucima sam pomišljao – ni Rusi je ne bi napravili tako strašno. Šta je sve američka politika učinila. To se zove sloboda i hrabrost jednog čoveka, konkretno Stouna. Na žalost takvih ljudi je na ovoj planeti vrlo malo.
Da se vratimo na priču o Radovanu. Legendarni Radovan bio je Zoran Radmilović, kako je izgledao vaš prvi susret?
– Nikad neću zaboraviti moj susret sa Zoranom Radmilovićem u “Srpskoj kafani” gde smo se našli da popričamo o komadu koji je on prethodni dan pročitao. Ja sam ušao a on je sedeo za stolom pokraj prozora, pogledao me i, dok sam sedao, rekao mi: “Imam osećaj da bih ja mogao ovo da odigram, ali još ne znam kako”. Te njegove reči su mi bile ohrabrenje jer je Zoran odbijao da igra mnoge uloge. Prethodnih desetak godina on je bio čuveni Kralj Ibi, a sad je trebalo, posle kralja, da igra jednog nesrećnog čoveka iz zavičaja koji je inače njemu bio jako blizak jer je i on, kao i ja, imao provincijsko poreklo. Nije tačno da je uloga Radovana III nuđena prvo Ljubi Tadiću. Ta priča je bila vezana za Ibija 1964, kada se Ljuba zahvalio na predlogu da igra Ibija a Zoran prihvatio i napravio bukvalno mitsku predstavu. “Radovan III” je premijerno izveden u decembru 1973. a pre njega sam u “Ateljeu” imao “Maratonce…” čija je premijera bila iste godine u februaru, tako da sam još kao student akademije imao dva komada na velikoj sceni u to vreme najpopularnijeg pozorišta Jugoslavije. Kad pričamo o tih mojih pedeset godina profesionalnog rada pomenuću i činjenicu koja je bila uvertira za moj životni posao a to je da sam 1968. napravio amatersku predstavu u novosadskom pozorištu “Ben Akiba”. I, neki put, kad krenem tako da se sećam prošlosti dođem skoro do mog susreta sa Joakimom Vujićem. Ne mogu da verujem šta sam doživeo, i preživeo.
Zvuči zanimljivo…
– Vi se smejete a reći ću vam činjenicu kako su te godine bitne i važne. Naš veliki učitelj i dramski pisac Jovan Sterija Popović je živeo 50 godina. Rođen je 1806, njegovu godinu rođenja pamtim i po tome što je te godine bila jedna od najvećih bitaka srpske sa turskom vojskom, boj na Mišaru a ja sam rođen u selu koje je na tim poljima. I ta velika pobeda Karađorđa je dakle bila iste godine kad se rađa budući veliki pisac i osnivač akademije nauka. Ja sam pretekao 25 godina duže i imam tu mogućnost i nadu da ću još nešto moći da uradim. Kad već pominjemo te neke jubileje; tačno pre 40 godina, 1983, bila je premijera filma “Maratonci trče počasni krug” koji se nekim čudom, kako vreme prolazi, sve više prikazuje. Možda je razlog tome i ona rečenica – smrt je jedini siguran posao.
I snimak “Ateljeove” predstave “Radovan III” se često i rado gleda…
– Snimana je ilegalno, Zoran nije znao. Skoro neobična, filmska priča. U to vreme, kad je bilo jubilarno 250. izvođenje, upravnik pozorišnog muzeja je bio tada mlad, darovit Zoran Filipović i on je insistirao da se snimi ta predstava ali skrivenom kamerom upravo jer Zoran nije voleo snimanje predstava. Postavili smo kamere na balkon bez njegovog znanja. Snimljena je na VHS kaseti, kasnije prebačena na DVD. Naš dogovor je bio da se snimak pohrani u muzej, da se ne emituje već da bude arhivski materijal. Međutim, Zoran Filipović je ubrzo završio tragično i na njegovo mesto je, po partijskoj liniji, došao Miodrag Đukić, inače moj kolega sa klase, sa dramaturgije, i dao je nekome kasetu da pogleda. Taj neko je presnimio i ubrzo su tih devedesetih svi ulični prodavci po tezgama imali kasetu, da bi potom produkciju preuzela TV Beograd i po njihovim podacima prodato je preko milion legalnih primeraka. Računa se da je još preko dva miliona otišlo ispod tezge. Zoran nije doživeo tu, rekao bih, slavu nelegalne trgovine.
S kojim osećanjem, očekivanjem idete u susret premijeri 15. avgusta u Budva grad teatru?
– Priča o Radovanu može da se igra na mnogo načina… Koji će biti, videćemo. Postoji u komadu stih koji izražava stanje ljudi izmeštenih iz svog okruženja u vertikalne ulice, a taj stih glasi – tužan je pogled s 12. sprata, visina ljude od ljudi deli, iz stana u nebo vode vrata, na nebu smo se rano sreli. Tužan i istinit stih. “Radovan III” je i priča o autokratiji. Kulminacija se ogleda u tome da čovek može da zabrani nekome da se porodi zato što to tradicija, ovo ili ono, ne dozvoljava. I to može da bude apsurdno a i tačno. Tih metafora ima puno. Celo to pisanije kod nas, i u zemljama komunizma, zvalo se ‘da se Vlasi ne dosete’ i ta umetnost pisanja jednoga a čitanje/značenje drugog je nestala sa dolaskom silne demokratije. Nas koji pišemo je demokratija ubila. A narod uživa tako da to niko opisati ne može.
Umetnička ekipa
Premijera predstave “Radovan III” Dušana Kovačevića u režiji Vita Taufera je 15. avgusta na festival Budva grad teatru. Uloge tumače Ninoslav Đorđević, Biljana Keskenović, Srđan Aleksić, Danica Grubački, Nemanja Bakić, Marija Maša Labudović, Lazar Nikolić, Pavle Popović. Scenografiju potpisuje Lazar Bodroža, kostimografiju Biljana Grgur, originalnu muziku Robert Pešut – Manjifiko i Aleksandar Pešut – Shatz.
30.07. – Blic (Tatjana Nježić)