Vreme se više ne može vratiti, sve je na prodaju, pa čak i kulturna dobra
Pamtim svoj koncert u Crnogorskom narodnom pozorištu pre skoro trideset godina. Pamtim ga po lepom prolećnom danu i telegramu koji me je zatekao na portirnici teatra. Bio je to jedan od najlepših i najtoplijih telegrama koje sam dobio u životu – od Ratka Vulanovića, vajara, skulptora koji je svoje otiske u vremenu ostavljao u kamenu. Divio sam se njegovoj snazi, viziji koju je nosio kroz stvaralaštvo i život, ali i toplini i ljudskom duhu koji je provejavao u našem prijateljstvu. Pored toplih reči, u telegramu je stajao i poziv da sutradan dođem do Nikšića, da pogledam njegov “Grad u kamenu”, a “zatim ćemo otići da posjedimo zajedno na Trgu pjesnika” u Budvi.
I zaista je tako i bilo. Prvo me je opčinio prostor u kome je bešćutni kamen u Nikšiću tvorio čudesni Ratkov grad, a onda smo zajedno nekim starim kolima otišli do Budve i posedeli na naizgled skromnoj skulpturi u obliku klupice koja je zapravo postala i jedan od simbola Starog grada.
Pre toga sam već 2-3 puta svirao na još uvek mladom festivalu “Budva grad teatar”, prvi put, dobro pamtim, kao solista sa izvanrednim gudačima, Sofijskim solistima. Bio je to drugi ili treći festival, po prvi put kada je uvedena i muzika. Fantastični prostori crkava, Citadele i malih, gotovo skrivenih trgova pružali su utočište umetnicima i njihovoj publici da zarone u vekovne lepote grada koji je imao dušu, ali i u svoj beskrajni i bogati svet poezije, proze, drame, muzike.
U Budvi sam se zbližio sa Jovanom Ćirilovom, drugovao sa Vidom Ognjenović, saučestvovao u Nikitinim predstavama koje su se pripremale na Cetinju. Uspomene naviru iza svakog ćoška i kamena koje smo otkrivali u laganim noćnim šetnjama.
Ove godine sam imao sreću da nakon nekoliko godina pauze ponovo zasviram solo “između crkava”. Sa svojim prijateljima i kolegama iz Virtuoza i fantastičnim, čudesnim violinistom i umetnikom Dimitrijem Sinkovskim. Na programu je bio Vivaldi.
U međuvremenu, turizam na današnji način je u potpunosti promenio i fizički i materijalno i vizuelno sliku Budve u celini. U ovakvom vidu je praktično izbrisao kulturne postulate, Citadela je prodata privatniku. Dom kulture (čuveni Zeta film) takođe je prodat privatniku, srušen i na njegovom mestu se nalazi ogroman privatni hotel. Kultura na način na koji smo je poznavali praktično više ne postoji.
Vreme se više ne može vratiti, sve je na prodaju, pa čak i kulturna dobra.
Šta da se radi, kako je moguće da u takvim okolnostima Festival još postoji? Kako je moguće da je pred nama izuzetno bogat program za 2024. godinu? I, uopšte govoreći, kako opstati i preživeti vreme u kome živimo?
Budva grad teatar, sa direktorkom Milenom Lubardom Marojević na čelu hrabro se odlučio da zaroni u nove kulturne prostore i oblike, zadržavajući sve svoje osnovne postulate. Tako u dramskom programu otkrivamo čak 21 naslov, od toga četiri nove festivalske produkcije. Slogan celog festivala je preuzet iz nove drame Vide Ognjenović “Natpop Kojović”: “Mene često pohodi daleka budućnost, da znaš.” Upravo ove reči otvaraju i vizije samog festivala koji pravi spoj nasleđa i savremenosti, tradicije i inovativnosti.
Lajtmotiv celog festivala i predstava je i interaktivna forma “Nestvarni grad” koja je nastala na osnovu dokumentarnih zapisa vezanih za budvansko nasleđe i sećanja građana, a prema tekstu i u režiji Vuka Ršumovića.
Ne zaboravljaju se velikani koji su nas prerano napustili, poput Jagoša Markovića i Igora Vuka Torbice, a niz najuspelijih predstava iz regiona gostuje na ovogodišnjem festivalu.
Pored stalne scene “Između crkava” u Starom gradu, festival je definitivno oformio svoj novi prostor u manastiru Stanjevići, čime je potvrdio svoju nameru izmeštanja događaja u neokrnjene predele tišine koji u sebi nose i nameru da se kreira neko novo doba u kome će svoje lepo i značajno mesto imati kultura.
Muzički program je kreiran uz saradnju sa Crnogorskim simfonijskim orkestrom, sa kojim dovodi imena poput Romana Simovića i Vlatka Stefanovskog, ali i sa Bojanom Suđićem koji na scenu izvodi velike umetnike poput Dimitrija Sinkovskog i Simona Trpčeskog, kao i orkestar Virtuozi koji je nastupio u izvanrednom ambijentu u Petrovcu, pred brojnim auditorijumom, ali i u kamernom sastavu u Starom gradu.
Džez nije zaboravljen, kao ni veliki Duško Gojković, a najistaknutiji crnogorski umetnici će nastupiti na dva resitala u Crkvi Santa Marija.
U istom prostoru je i likovni program koji je okrenut obeležavanju 50 godina od smrti Petra Lubarde. U saradnji sa Narodnim muzejom Crne Gore realizuje se ideja da se primenom 3D mapiranja virtuelno predstave najvažnije faze Lubardinog stvaralaštva kroz dela iz fundusa NMCG. Time se grandiozno stvaralaštvo Lubarde otvara i u novim semantičkim aspektima, definisanim sinergijom zadatog prostora, potvrđene poetike i mogućnosti posredovanja i recepcije likovnosti posredstvom novih tehnologija.
Trg pjesnika i ove godine nudi bogat književni program koji se sveobuhvatno bavi otkrivanjem različitih književnih poetika nastalih praktično na prostorima ex-YU i sa osloncem na jubilej 530 godina od objavljivanja “Oktoiha prvoglasnika” Crnojevića štamparije, koji nesumnjivo ukazuje na prisustvo Crne Gore na kulturnoj mapi Evrope i sveta. Ispitivanje značaja štampanja prve ćirilične knjige ukazuje i na zadatke budućih generacija u razvoju kulture na ovim prostorima.
Poseban akcenat ovogodišnji festival stavlja i na stvaralaštvo Šekspira, kako kroz predavanja i predstavljanja monografija, tako i sa tri predstave u alternativnom prostoru u Starom gradu “York International Shakespeare Festival”, koji će izvesti “Kako vam drago”, “Magbet” i “Bogojavljensku noć”.
Poći kolima ili autobusom iz primorja prema Cetinju i Podgorici predstavlja veliki izazov. Nebrojene kolone, zatočene uskim putevima zmijoliko mile kroz užareno tlo, dok srce bolno drhti pri svakom pogledu na požare koji bukte sa više strana. Dim, vatra, crvene plamene trake tokom noći nas upozoravaju na sve ono što činimo prirodi oko sebe.
Ipak, na osnovu umetničkih iskustava koja sam ovog leta stekao u Herceg Novom, Petrovcu i Budvi, u mojoj duši ponovo stanuje nada. Nada da je kultura dovoljno žilava, snažna, jaka da se odupre naletima grubog materijalizma i primitivizma, da će pronaći nove oblike i forme i da će uprkos svemu izniknuti iza nekog kamena, na nekom skrivenom trgu ili u crkvi i da će spokojno nastaviti da živi u našim srcima.
Onaj Grad od kamena Ratka Vulanovića je preseljen iz njegovog Nikšića u Danilovgrad. Ipak, Ratko je još uvek ispred Ade Ciganlije i očigledno trajno na Trgu pjesnika. Posedeo sam malo tamo, zamislio sam da smo ponovo zajedno i da mi je Ratko, onako u svom maniru, pomalo nevešto prebacio ruku preko ramena, ne uspevajući do kraja da otvoreno iskaže rečima svoje emocije. Neka, Ratko, ostani takav u mislima, ti si i dalje sa nama, živiš kroz svoja dela i svoje prijatelje. Ljubav je večna.
16.08. – Ljubiša Jovanović
Kako je moguće da „Grad teatar“ i dalje postoji? – Velike Priče (velikeprice.com)