„Magbet”, jedna od najkraćih Šekspirovih drama čistog oblika, ujednačenog tona, brzog toka, novi je pozorišni iskorak reditelja Nikite Milivojevića. Premijera je u utorak uveče, 16. avgusta, od 21.00 sat, u ambijentalnom prostoru iza osnovne škole „S. M. Ljubiša” u Budvi, u okviru ovogodišnjeg „Grad teatra”, koji je koproducent predstave pored Beogradskog dramskog pozorišta, Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, Novosadskog pozorišta/ Újvidéki Színház i Šekspir festivalom iz Čortanovaca. Beogradska premijera je 24. septembra u BDP-u. Delo je rađeno u prevodu Velimira Živojinovića, scenografiju su radili Nikita Milivojević i Željko Piškorić, kostime Jelena Stokuća, muziku Dimitris Kamaratos, koreografiju Amalija Benet.
Igraju: Anica Petrović, Nevena Nerandžić, Maja Stojanović, Jelena Simić, Dejan Đonović, Branislav Jerković, Arpad Mesaroš, Marko Marković, Milan Zarić, Sonja Isailović, Pongo Gabor, Ivana Pančić
„Magbet” je ona vrsta izazova za koji se reditelj sprema godinama, priželjkuje ga i „plaši” se u isto vreme, slično kao Magbet ubistvo kralja. Kao i za svaku drugu predstavu, „kockice” se ponekad spoje ili ne spoje, za reditelja je uvek sreća kada može neke svoje ideje da realizuje, pogotovo kada se radi o Šekspiru. Udruživanje producenata oko istog projekta postala je praksa već godinama. U ovom slučaju svi učesnici su pozorišta sa kojima sam poslednjih godina sarađivao. Prošloga leta ponovo sam posle dugo vremena bio gost na budvanskom festivalu, što nas je dovelo do ove nove saradnje – naglašava u intervju za „Politiku” Nikita Milivojević.
Delo „Magbet” prvi put je izvedeno 1611. godine, govori o ubistvu kralja i događajima posle njega. Priča se i da je ukleto, pa ga mnogi samo nazivaju „škotskom predstavom”. Da li ste sujeverni i kakav je vaš odnos prema „Magbetu”?
Mislim da smo svi mi reditelji manje-više „sujeverni”. Mada, što se tiče „Magbeta”, nemam nikakav poseban odnos prema čuvenoj legendi, ne zovem ga recimo „škotski komad”. Svaka predstava ima svoj vlastiti put i na njemu razne izazove, ne mislim da je „Magbet” u tom smislu poseban.
Povlače se i paralele između „Magbeta” i „Ričarda Trećeg”. Ipak, Ričard Treći je dramski junak koji je zločinac, a Magbet je lik koji postaje zločinac?
Postoje tri čarobne reči na kojima počiva Šekspirov svet: strah, savest, san. U „Magbetu”, kao u retko kom drugom komadu, sve tri su čvrsto ugrađene. „Magbet” je višestruko podeljena ličnost, prepuna suprotnosti, kao da je nekakav junak Dostojevskog, zbog čega je naravno posebno zanimljiv. On nije ono što vidimo, onaj koga vidimo. On i za sebe u jednom trenutku to kaže da „nije onaj koji jeste”, što je, pored ostalog, bio jedan od razloga da u predstavi imamo tri Magbeta. Pored toga meni se lično „Magbet” kao komad oduvek činio posebno „vizuelnim”, zbog čega mi je bio takođe nekako privlačniji za scenu od Ričarda.
Magbetova drama je drama čoveka koji se gnuša ubistva, a ipak postaje ubica. Gotovo sve ključne scene odigravaju se noću. Šta vam je u čitanju ovog dela najbitnije?
Među raznim čuvenim Šekspirovim mislima koje se često citiraju, posebno mesto ima: „Magbet je ubio san, spavati više neće.” Postoje razne zanimljive studije na temu Šekspira i snova u njegovim komadima. Smatra se da je od svih Šekspirovih velikih tragedija „Magbet” najviše vezan za snove. Frojd se takođe bavio Magbetom. U tom smislu ova predstava je nastala kao istraživanje vezano upravo za snove. S obzirom na to da je inspirisana raznim slikama iz snova, mogao bih reći da je glavni lik u predstavi San. Magbet u jednom trenutku kaže: „I sem nestvarnoga ništa stvarno nije.” Ova čudesna misao učinila mi se kao nešto iz čega je moguće tumačiti ceo komad. Od trenutka kada mu veštice „urede”, kaže proroštvo za Magbeta, stvarnost postaje košmar, sve što se dešava čini se da je samo plod njegove vlastite pomračene svesti. Scene kao iz sna da dolaze: stvarno i nestvarno, moguće i nemoguće… Realno i fiktivno mešaju se, postaju ona ivica noža kojom se sve vreme nesigurno kreće. Svet, inače, kao potpuno košmarno, haotično, „nestvarno” mesto, mislim da je prilično tačna dijagnoza i svega onoga što trenutno živimo. U tom smislu „Magbet” bi mogao da bude i „tragična farsa”, tako da je u predstavu ugrađen i jedan, rekao bih, „felinijevski” pogled na život.
Koji je to kutak u Šekspirovom stvaralaštvu koji ste odvojili za sebe, budući da mu se stalno vraćate?
Često citiram Pitera Bruka, jednu rečenicu koju je poslao u svom pismu našem Šekspir festivalu pre nekoliko godina: „Šekspir je fenomen koji je teško objasniti, kao Sunce ili Mesec.” Radi se, dakle, o onoj vrsti genijalnosti koju je nemoguće do kraja razumeti, otkriti. Činjenica je da je neke od najuzbudljivijih misli-scena, o tome ko smo, kakvi smo, šta su nam ambicije, strahovi, želje, napisao Šekspir. Nešto od svega toga ponekad prepoznam kao deo neke svoje istine, svoga iskustva, neke vlastite zapitanosti. Nešto mi se uvek nametne kao povod za razmišljanje i tu negde se začinje prva ideja o predstavi. Mi, naravno, živimo u drugačijoj stvarnosti od one u kojoj je živeo Šekspir, reklo bi se da ne postoji ništa što nam je zajedničko, ali to je samo površan utisak. Iskustvo nas neprestano uči da suštinski nema gotovo nikakve razlike između vremena prošlog i sadašnjeg. Menjaju se kostimi, razni običaji, ali ispod toga uvek se nalazi ono što je mnogo važnije, a to je život i čovek u njemu. U životu se stvari spolja menjaju velikom brzinom, ali unutar čoveka to ide mnogo sporije i drugačije. Čovek je čovek, i u sebi uvek nosi iste zapitanosti, bez obzira na to da li je to bilo pre 400 godina ili je danas. Kao svi veliki klasici i Šekspir je govorio upravo o tim suštinskim stvarima.
Koji je ključ vašeg trajanja?
Davno, još u vreme studiranja, čitajući autobiografiju Bergmana, naišao sam na njegova tri „pravila” koja je izvukao kao suštinu, posle mnogih godina provedenih na filmu i pozorištu: „Radi uvek prema svojoj umetničkoj savesti, ne ponavljaj se, svaki film radi kao da ti je poslednji.” Ova tri njegova pravila postala su u međuvremenu nešto kao moja rediteljska „Biblija”. Trudio sam se da ih negde u sebi ne izneverim. Naravno to ne može da bude i nije konačan odgovor na vaše pitanje, ali verujem da mi je dosta pomoglo u mnogim odlukama.
Leto ste mahom provodili radno, da bi kratki predah pronašli na planini u Grčkoj sa koje se pruža pogled na more. Kakvo vam je to grčko iskustvo?
Svako moje novo grčko iskustvo uvek mi se čini kao nekakav poseban dar. Tako je i ovoga puta – bio sam u gostima kod mog glavnog glumca, uživali smo u odmoru i polako pripremali naš novi zajednički projekat u Atini.
13.08. – politika.rs
Borka Golubović-Trebješanin