„Ostrvo sa blagom“, po motivima romana Roberta Luisa Stivensona, režija i dramatizacija Kokan Mladenović, Malo pozorište „Duško Radović“ (koprodukcija sa Gradom teatrom, Budva)
Uticajni avanturističko-istorijski roman Roberta Luisa Stivensona, napisan 1883. godine, polazište je scenskog teksta Kokana Mladenovića koji je napisao njegovo ubojito savremeno tumačenje. Sastavljena od dvadeset i četiri scene, ova komična i akciona muzička drama prikazuje konkretnu i metaforičku potragu za blagom. Za razliku od romana, gde je glavni junak dečak Džim, u predstavi je nosilac radnje devojčica Džim. U vezi sa tim izborom, kao i sa činjenicom da je u zapletu važna uloga njene babe, gostioničarke (Marijana Vićentijević Badovinac), dok je u raspletu bitna uloga Ćutljive Sju (Mina Nenadović), može se reći da je ovo jedno feminističko čitanje Stivensonovog dela; žene su pokretači promena, izvori energije, borbe za pravdu i za iskorenjivanje patrijarhalne truleži. Takođe, u ovom novom tumačenju romana, njegov milje predstavlja vrlo vibrantan odraz naše obezglavljenosti u svetu novih medija i tehnologija. Džim je muzičarka, reperka i gejmerka koja živi u svetu TikToka, influensera, postovanja, šerovanja i lajkovanja, beleženja sveta u virtuelnom prostoru, što bitno približava (mlade) gledaoce narativu. Džim takođe živi u svetu neravnopravnih raspodela političke i ekonomske moći, izopačenom društvu koje nam je takođe vrlo prepoznatljivo, što je drugi nivo osavremenjivanja romana. Ona se istrajno bori protiv takvog sveta, na konkretnom i simboličkom planu, u vidu otpora protiv nasilja gusara, kao i pisanja i izvođenja rep numera koje slave slobodu, hrabrost i protest protiv rastućeg zla. A vremenski skokovita naracija, zasnovana na vremenskim rupama, odnosno čudnovatim uplivima u prošlost i susretima sa precima, gradi važan sloj fantastičnih značenja, koja osvajaju prostore poezije i metafizike, prevazilazeći skučenost opipljive, vidljive stvarnosti.
Može se reći da je ova vrsta formalno ambicioznih i zavodljivih, spektakularnih predstava, koja pršti od energije igre, polje na kome reditelj Kokan Mladenović otkriva svoje veštine u najsjajnijem svetlu. Na prvom, formalnom planu, gledaoci, i mladi i stariji, osvajaju se raskošnim sredstvima izražavanja. Dinamična i složena scenografija Marije Kalabić impozantno vizuelno dočarava morske i brodske avanture, kao i atmosferu po zapuštenim kafanama i prašnjavim tavanima. Kostim Marine Vukasović Medenice takođe je bogato osmišljen u detaljima, atraktivan je i kada je realistički, ali i kada je stilizovano skrojen. Muzika i songovi su takođe bitni u pogledu učvršćivanja spektakularnosti izvođenja (muzika Irena Popović Dragović), ali su istovremeno važni na planu izražavanja kritičkih, kao i intimnih, ispovednih značenja radnje. Muzika i stihovi koje Džim autentično izbacuje iz sebe, iz dubine utrobe, izražavaju jasnu potrebu za uspostavljanjem novog sistema društvenih vrednosti, odraz su otpora i rata sa lažima koje se sistemski predstavljaju kao istine.
Snagu izraza u celini, naravno, u najvećoj meri gradi ansambl. Petnaestak glumaca nadahnuto i vitalno oživljava ovu višeznačnu potragu za mapom i blagom, oživljavajući i svevremenu ljudsku potrebu za Eldoradom, mestom sreće i bogatstva (kako god oni bili shvaćeni). Igra je definisana naglašenom stilizacijom, čestom karikaturalnošću i oštrim fizičkim pokretima, kao i teatralizovanom gestikulacijom; takvo izvođenje ima komički smisao, i u isto vreme razobličava mane likova, diskretno ukazujući na njihovu niskost. Olivera Bacić Dragićević impresivno nosi lik Džim, nepresušno je energična i temperamentna, u predstavljanju buntovne i hrabre protagonistkinje, uporne da stigne na cilj, ali i da očuva sebe, da ne izneveri svoju posebnost koja razbija kalupe konformizma. Pored nje, iz bogatog ansambla izdavajamo živopisne likove tromog Bila Bonsa koga uglavnom samo misao o rumu u stomaku pokreće u životu (Miloš Samolov), zatim nadobudnog i diskretno komički uštogljenog Barona Trilonija (Nikola Malbaša), apsurdno komičnog i enigmatičnog Slepog Pjua (Nenad Radović), kuvara filozofa Dugačkog Džona Silvera (Strahinja Blažić), grotesknog Greja (Goran Balančević), u pratnji njegovih mezimaca, papagaja, kao i požrtvovane i mudre doktorke Livzi (Aleksandra Anđelković). Njen lik ide u prilog tezi o feminističkom čitanju romana, u kome je Livzi muškarac; ona između ostalog ističe da je bolest koja nas mrcvari društvenog, a ne organskog porekla.
Ta bolest se leči neposustajanjem i istrajnošću vrline, u čemu može da pomogne i ova vrsta pozorišta, kao kolektivne terapije koja učvršćuje snagu volje.
Ana Tasić
Kritika je objavljena u Politici 28. septembra 2025. godine
https://anasttasic.wordpress.com/2025/09/