Aktuelno, trideset osmo izdanje festivala Grad Teatar Budva, priredilo je ovog avgusta izuzetnu gozbu za sve pozorišne sladokusce. Šekspir, kažete? Da, i to samo kakav! Za znalce, radoznale klince, ljubopitljive turiste, lepe dame i zgodnu gospodu – evo, izvolite čitava tri slavna dela (“Bogojavljenska noć”, “Kako vam drago” i “Magbet”) u produkciji Međunarodnog Šekspirovog festivala u Jorku. Čemu onda uopšte ustručavanje? Ne vladate dovoljno onim Šekspirovim engleskim, niste pročitali nijedan njegov komad ili bar sonet? Potpuno nevažno! Primajući radost razigranog glumačkog ansambla na sceni između crkava, razumećete baš sve. O, i još mnogo više od toga!
Uvreženo je mišljenje kako Vilijam Šekspir (1564–1616), drugim imenom „labud sa Ejvona“, nadmašuje sve živo, evo čak i nakon 460 godina od svog rođenja. Pa, bilo je zaista velikana i pre i posle njega. Ali, znate, samo stari Vil ume da vam svaki put prenese ono nešto specijalno. Ako je ljubav – onda to apsolutno jeste ona, i to do daske, ali opet skroz neočekivana i uvek totalno drugačija. Govorimo li o mržnji – ah, telom će vam u njegovom društvu promileti najledeniji trnci pred očajem svireposti i cinizmom samouništenja, obavezno detonirani u buci i besu. Šekspir, ukratko, ne uzima zarobljenike. Ni u veselju, još manje u stradalništvu.
Pa, glumački ansambl Međunarodnog Šekspirovog festivala u Jorku na jedan krajnje ljubak način prineo nam je svog slavnog sunarodnika na njegovom jeziku, birajući tri čuvena naslova da ih izvede tokom tri uzastopne večeri. Scena između crkava u Budvi bila je tako poprište strasti, snevanja, virtuoznog prerušavanja, gromke vedrine i tragedije Magbeta u završnici ovog mini-ciklusa. Desetoro glumaca prihvatalo se iz večeri u veče različitih uloga, energično gradeći svaku, često i više od jedne u istom komadu, i to ne toliko raznolikošću kostima, menjanjem glasova i grimasa, koliko onim neuhvatljivim unutrašnjim dejstvom istinskih posvećenika.
Ali, jezik je ovde bio glavna stvar! Govoriti u stalnom pokretu jedinstvene Šekspirove rečenice pod budvanskim noćnim nebom, na samom obodu mora koje uzdiše šumno, okruženi mnogobrojnim glasovima Starog grada, sa vrlim lokalnim mačkama što slobodno promiču pozornicom kao svojim podrazumevanim posedom – verovatno je bio glavni kvalitet ovih predstava.
Tom Moris, Adam Perot, Džejkob Vord, Tomas Dženings, Beatris Bouden, Livi Poter, Kejti Koen, Sonja Dilorenco, Nik Džons i Skajlar Mabri, uz originalnu muziku Nika Džonsa i Filipa Para – stvarno su nas protresli u tri zanosna nastavka na Gradu Teatru.
Možda nam je među svima „Bogojavljenska noć“ bila najmagičnija, a možda je i „Magbet“ trebalo da bude izveden drugi po redu. Ali, ništa zapravo nije narušilo skladnost umetničkog nastupa i autentičnost glumaca na delu, Jer, svako od nabrojanih učesnika stvarno je „lik“ za sebe. Zato je i bilo sjajno boraviti tri večeri zaredom u njihovom bliskom društvu.
Jer, ako se ljubav već hrani muzikom, kako reče stari Vil, onda je ovde bilo i jednog i drugog u izobilju. A glasovi protagonista vibrirali su često između zanesenosti renesanse i čistog uličnog hip hopa, zamislite. Gledajući njihova ozarena lica na kraju svake predstave, morate pomisliti da je Šekspir bio ljudsko blago bez premca. Neka su ovo i bile prave letnje produkcije, bez komplikovanog dekora i svih onih neophodnih pozorišnih stvari – svejedno su pokrenule našu maštu i čula u smeru razdragane bajkovitosti i britkih čovekoljubivih misli.
Da, Šekspir je delotvorniji od matematike i utešniji od svake pojedinačne vere. U njemu vekovima već ima svih onih sastojaka koji čine našu današnju televiziju: on istovremeno nudi prvoklasnu kriminalističku seriju, sapunicu i rijaliti, fantastiku i svakako dovoljno horora. I, znate šta, nakon ovih komada u Budvi, postali smo bez sumnje nekako bolji ljudi.
10.08. – Zorica Kojić – Nova.rs