„Radovan Treći”, ta bolna komedija o samoizdaji, kako je Dušan Kovačević utvrdio u njenom podnaslovu 1973. godine, kada je napisana, u rediteljskom tumačenju Vita Taufera postala je groteskna brutalistička tragedija (dramaturg Vesna Radovanović). U novoj predstavi je izbledela žovijalnija karikaturalnost, naivnija žarijevska teatralnost, mračnije i agresivnije crte izvođenja su zdrobile pitkiju komičnost, osvajajući prostore gorkog i tamnog apsurda. Za ovo upadljivo zatamnjenje tonova igre se može reći da je odgovarajući odgovor na duh vremena, na naše doba koje je znatno beznadežnije i košmarnije od sveta pre pedeset godina. Tada smo još mogli da se smejemo apsurdima patrijarhalnog nasilja i ruralnog primitivizma, dok nas danas obuzima jeza društveno prepoznatljivih krvavih pirova.
Scenska radnja je locirana u naše vreme, u neobično jednoličan, svedeniji dekor, određen sivom bojom, enterijer Radovanovog doma, konkretno i simbolički tesan, klaustrofobičan (scenografija Lazar Bodroža). Ninoslav Đorđević energično i predano gradi lik Radovana Trećeg, psihološki probojno, bolno realistički. On nije smešna gluperda, već zastrašujuće stvaran lik paćenika koji je nasilan prema ženi i žedan krvave osvete, ogorčen zbog života u gradu koji nije njegov dom, u večnom ratu sa okruženjem, otelotvorenom u komšijskoj porodici Vilotić. Biljana Keskenović takođe psihološki opipljivo igra Radovanovu ženu Rumenku, umornu i potrošenu od uzaludnog i mučnog života sa Radovanom, kao i od spoznaje neostvarenih snova.
Marija Maša Labudović gradi lik skoro večno trudne Georgine, kao nezrele, nedorasle devojčice, žrtve porodičnih razdora. Čvrsto se drži krznenih igračaka, koji potvrđuju njenu infantilnost, ali i potrebu za utehom i toplinom, koje joj drastično fale u stvarnom svetu. Njen nastup je manje psihološki istančan, pomereniji je prema stilizovanom apsurdu. Danica Grubački igra njenu tvrdu, muškobanjastu sestru Katicu, sazdanu od sasvim drugačijeg materijala, što je vidljivo i na vizuelnom planu – agresivno je istetovirana, pankerski obučena, u crnu kožnu odeću (kostim Biljana Grgur). Iako se glumica zaista trudi da verodostojno oblikuje ovaj lik, stvara se utisak da nije odgovarajuće srasla sa njim, jer je vidljiv raskorak između njene suštinske ženstvenosti i grube muškosti koju nastoji da žestoko prikaže, oštrim i ofanzivnim pokretima tela i pretećom mimikom.
Srđan Aleksić, u ulozi dede Stanislava takođe je više pomeren ka farsičnom izrazu, što je takođe naznačeno na vizuelnom planu, sa dugim, uvijenim brkovima, diskretno komičkog dejstva. Elementi komičnog često se u predstavi grade kroz dizajn kostima, na primer, još u slučaju neprikladno glamurozne Rumenkine haljine, u sceni porodičnog lova na Georgininog muža, ili u Katičinom oklopu od gipsa, nakon saobraćajne nesreće. Pavle Popović odgovarajuće ostrašćeno igra osionog pokojnog dedu Vasilija, dok Lazar Nikolić staloženo predstavlja Kelnera, Crnogorca koji izaziva najviše smeha u predstavi zbog nenametljivih komičkih dosetki.
Ulogu zarobljenog Jelenčeta Vilotića Nemanja Bakić oblikuje osobenije, on nije nežan i mlitav pesnik, kakav je preovlađujuće u Kovačevićevoj komediji, već je markantniji, čvršći i borbeniji umetnik, reper koji kroz angažovane stihove pruža otpor svetu okrenutom naglavačke. Njegova pesma o ljudosečama postaje izražajni, tmurni refren koji gromoglasno odjekuje scenom, kao ponavljajući eho košmara (kompozitori Robert Pešut Manjifiko i Aleksander Pešut Šac!). Načinjući pitanje muzike i zvuka u predstavi, važno je napomenuti njihovu funkciju na planu upotpunjavanja značenja radnje. Često čujemo rafale šištećih mitraljeza, kao i apokaliptične zvuke marša koji zlokobno uvode u rat. Posebno je zanimljivo konfrontiranje tih zvukova rata i narodne muzike, preplitanje pucnjave i živahnih melodija frule, što se može tumačiti kao kritički odjek nasilja ukorenjenog u narodnom nasleđu.
Tauferovo novo scensko čitanje kultnog dela Dušana Kovačevića je hrabar i verodostojan odgovor na vreme u kome živimo, hrabar zbog stilsko-žanrovskog izmeštanja igre, imajući u vidu težinu uticaja tumačenja Zorana Radmilovića. Predstava je u osnovi nesporno provokativna i vredna, ali do određene granice, jer joj fali dubljeg i šireg razgranjavanja scenskog jezika. Može se reći da se reditelj isuviše oslonio na vrednosti teksta i posvećenost igre glumaca, ne tražeći, pa ni ne nalazeći razrađenije i maštovitije scenske odraze sveprisutne apokaliptičnosti.
20.08. – Ana Tasić – Politika.rs