O njegovom značaju I opusu dalo bi se pisati I pisati. Usoatlom, znalci su par decenija unazad to respektabilno činili a publika, svojim reakcijama I utiscima, davala za pravo tim rečima hvala, između ostalog, o posebnom, inovativnom rukopisu koji prepliće dekonstrukciju, rekonstrukciju I konstrukciju, ne retko vrlo radikalno, a tako pitko I prijemčivo, slojevito a naoko jednostavno, umetnički potentno, I kroz klasiku I kroz davnašnje I kroz savremene komade, preispituje žarišne tačke današnjice…
Pomenimo tek da je, ne tako davno, ovdašnju publiku osvojio Sofoklovim “Edipom” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Premijerno izvedena septembra prošle godine, predstava je uvrštena u sam vrh (ne samo) minule pozorišne sezone.
U epicentru njegovog rediteljskog interesovanja I rada sada je jedan od kultnih komada Dušana Kovačevića “Radovan III”. Predstava nastaje u koprodukciji Narodnog pozorišta Sombor I Budva Grad teatar pod čijim okriljem je I premijera, kako je najavljeno, 15. avgusta.
To je, sasvim očekivano, pobudilo veliku pažnju, radoznalost, znatiželju I teatarskih profesionalaca I najšire publike, a u razgovoru za “Blic” čuveni reditelj govori motivima, viđenjima, svojim svetonazorima, našem vremenu…
Što je bio vaš ključni motiv da radite “Radovana III”?
-Pa, tekst je fenomenalan. Napisan u vreme propalih utopijskih čežnji bio je vizionarski. Ali nikad još do te mere kao danas, čak u svojim najapsurdnijim dimenzijama, stvaran je portret sadašnjeg stanja duha I društva. Volim dobre komedije, pogotovo u ovoj današnjoj zbunjenoj I apokaliptičkoj atmosferi u kojoj kao da se čitava planeta kotrlja po rubu sveopšte tragedije. Dobra komedija uvek ima ragičnu dimenziju. Slika sveta u radovima Dušana Kovačevića u stvari je melanholična I tragična. Obožavalac sam njegovog rada od mladih dana.
To je čuveni komad čiji se naslovni junak identifikuje sa slavnim Zoranom Radmilovićem, zatim, čiji dobar deo replike je postao (bar u Srbiji) deo svakodnevnog govora…Da li vas to ograničava, opterećuje?
-Vaše pitanje me podsetilo na zbunjenost nekog engleskog novinara prilikom davnog gostovanja moje predstave “Alisa u zemlji čuda” u Velikoj Britaniji. Bilo mu je nerazumljivo kako nam pada na pamet izvoditi tu englesku viktorijansku literarnu relikviju na nekakvom slovenskom jeziku I u političkom kontekstu raspadanja jedne balkanske istočnoevropske zemlje krajem osamdesetih…Iskreno poštujem sve tradicije, vere I običaje. Zoran Radmilović bio je svakako genijalan glumac I njegov Radovan je bez svake sumnje antologijski I beskrajno duhovit. Razmišljajući o tom komadu bio sam svestan odgovornosti koju preuzimamo ali u svakom vremenui prostoru moguć je I legitiman bezbroj različitih interpretacija jednog umetničkog dela. U tih 50 godina od kada je “Radovan III” napisan, I prvi put izveden, mnogo toga se desilo u društvu I umetnosti. Pedesetogodišnjica je idealna prilika I pravo vreme da prikažemo I “sadašnjem pokolenju I biću sveta njegov oblik I otisak” kako to formulira Hamlet u svom čuvenom govoru glumcima.
Nije li u osnovi/suštini “Radovana III” između ostalog priča o (ne)prihvatanju ne samo drugačijeg, različitog već I onog što pojedincu (ili društvu) jednostavno ne odgovara iz ovih ili onih razloga?
-U našem čitanju 50 godina kasnije Radovan nije više smešna ruralna I marginalna figura sa porodicom I susedima. To više nisu izgubljeni novodošljaci, ekonomski migranti koji na 12 spratu nebodera u predgrađu velikog grada u kupatilima gaje svinje. Ako je za Radovana pre 50 godina zavičaj o kome sanja bio nešto realno postojeće I opipljivo, za današnjeg skroz I sasvim urbanog to je samo još nejasna fantazma. Radovan u jednom od svojih tragičnih solilokvija kaže da je “nekad bio neko I nešto, podizao je fabrike, radio za svoj narod” I tako dalje. Radovan je znači akter nekakve političke elite, privremeno parkirane na istorijski otpad. Trenutno je njegov idol gangster iz stupidne američke TV serije, a poput svih (političara) sanja o povratku na poziciju moći po bilo koju cenu, pa maker I “samoizdajom” kako stoji u podnaslovu komada. Kroz današnje čitanje ne radi se više o duhovitim dosetkama I komentarima jednog asocijalnog posmatrača nego o tragičnoj slici raspada ne samo države nego kompletnih društvenih struktura na svim nivoima – gde polako svi postajemo deklasirani nemoćni posmatrači u jednoj globalnoj provinciji, osuđeni na večito tapkanje u mestu u praznom prostoru, ni na nebu ni na zemlji. Očajni zbog sadašnjosti izdajnički menjamo veru u budućnost za fantazme izgubljenog raja prošlosti, izgubljenog zaltnog doba, izgubljenog zavičaja u kojem smo mi I naše delovanje imali još nekakvog smisla I autentičnosti. Svesno ili nesvesno non-stop vraćajući se na uhodane, tradicionalne rituale kolektivne ludosti I nasilja.
I, šta je klučna nit vaše rediteljske postavke?
-Odlučio sam komad da postavim što vernije obliku I sadržaju koji mu je dao Kovačević pre 50 godina, a fokusirajući se na distopijsku sliku budućnosti koja nam se kroz taj proces prikazuje.
Bitna odrednica “Radovana III” je I duhovitost. Šta je duhovitost za vas; eskapizam, ili način gledanja na stvari, ili… ?
-Dobra komedija uvek ima tragičnu dimenziju. Ali Radovan III uprkos svom plemenitom imenu nije sposoban za tragične pa ni smislene geste. Što je situacija u kojoj se nalazi tragičnija to je smešniji – ali zato ništa manje opasan. A Kovačevićev smeh je jedino oružje, jedino pribežište razuma I jedina moguća katarza u sve militantnijem ludilu.
Šta je bilo u glavnoj ulozi vašeg profesionalnog života od “Edipa” do “Radovana III” ( uzgred, zanimljiva relacija…) I šta će, nakon budvanske premijere, biti?
-U međuvremenu sam u Slovenskom mladisnkom gledališću radio na predstavi “Žbam” slovenačke autorke Simone Semenić. Tragikomična priča o grupi amaterskih glumaca koje vežbaju politički angažovanu predstavu o muškom šovinizmu I nasilju nad ženama, a sve uloge igraju muškarci.
Proletos u Zagrebu sam počeo sa probama za novu dramu još jednog velikog dramatičara, scenariste I kompozitora Mate Matišića, bezobrazno smešnu I šokantno potresnu dramu “Moji tužni monstrumi” koju je napisao kao odgovor na skandale I napade čaršije povodom njegove ranije drame “Ljudi od voska”. To su tri “autobiografske” priče o zavičaju, nasilju, umetnosti I tinejdžerskoj karijeri jugoslovenske rok zvezde. U novembru premijerom, praizvedbom otvaramo kazalište “Gavella” koje je bilo zbog posledica zemljotresa zatvoreno par godina. Nakon toga u Crnogorskom narodnom pozorištu radim trilogiju Mate Matišića “Ja sam ona koja nisam”. Ovaj put Mate piše I muziku. O daljnim planovima prerano je još govoriti.
8.08. – Blic