Urnebesna tragedija

Narodno pozorište, Beograd/Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka

Dušan Kovačević

Urnebesna tragedija

Režija i adaptacija: Jagoš Marković
Dramaturgija: Molina Udovički Fotez
Scenografija: Matija Vučićević
Kostimografija: Bojana Nikitović
Izbor muzike: Jagoš Marković
Scenski govor: dr Ljiljana Mrkić Popović

Igraju: Nikolina Friganović, Željko Erkić, Petar Vasiljević, Nela Mihailović, Aleksandar Vučković, Sandra Bugarski, Branko Vidaković, Ljubiša Savanović, Marija Nedeljkov

Riječ pisca:
To je, u osnovi, i danas, kao i tada kad sam je pisao, pre više od tri decenije, priča o destrukciji u jednoj porodici. Postoji definicija, u koju duboko verujem, da je porodica nešto što je epicentar našeg života i jedan od najznačajnijih činilaca u našem postojanju. Naša deca se uče na postulatima odnosa u okviru porodice. Porodica je najbitnija i najvažnija škola u životu jednog čoveka. U kakvoj porodici odrastete, takav ćete biti čovek. Naravno, škola, odnosno obrazovanje su neophodni,  ali elementarne stvari kao što su ljubav, dobrota, poštenje… to je nešto što se uči u porodici. U vreme kad sam pisao ovu priču, stanje na prostorima bivše Jugoslavije bilo je veoma neizvesno i održavalo se na mentalnu, socijalnu i svaku vrstu sigurnosti života u porodici. Ako nemate normalan život u porodici, vi ste tragičan čovek. Kada je reč o destrukciji, komad ima nekoliko glavnih linija, a jedna od osnovnih je priča o mladim ljudima koji gube identitet. Ko smo mi danas, posle svega što nam se izdešavalo u prethodne tri decenije, od prvog pojavljivanja „Urnebesne tragedije“ na sceni, 1991. godine? Još uvek smo u potrazi, zbog silnih podela u kojima živimo, a koje se umnožavaju kao zečevi. I, umesto da se prizovemo pameti, mi se raspamećujemo. Svaki dan se čuju i vide suprotna mišljenja, suprotstavljeni stavovi. Ako neko kaže da je nešto dobro, odmah se javi troje da kaže da to nije tačno. Zato u poslednje vreme često, cinično, ponavljam priču da bi sutra, ako bi neko predložio da uveze kugu u zemlju, bilo i onih koji bi bili „za“, jer i kuga ima nekih svojih dobrih strana. To je cinično, apsurdno i ružno, ali se bojim da je delimično i tačno, jer smo došli do same granice nelogičnosti i apsurda. I to je ta, jedna od linija komada koju smo pomenuli; u potrazi za izgubljenim identitetom. Druga linija je nasilje koje se trpi, a to je priča o bratu i snaji. U nekoj pozadini je i poprilično tužna slika o sudbini jednog pozorišta koje se zbog nagomilanih, uglavnom socijalnih, problema gasi i pretvara u nešto što nema nikakve veze sa umetnošću.
Dušan Kovačević
(izvod iz intervjua „Umesto da se prizovemo pameti, mi se raspamećujemo”, Mikojan Bezbradica  „Pozorišne novine“)

Riječ reditelja:

“Urnebesna tragedija” je klasika. Veoma volim ovaj komad; gust je. Duško je „skrojio” nešto što nigde nisam sreo – spojio je urnebesno i tragično. Toliko sam zadivljen tim spojem urnebesnog i tragičnog da sa tom materijom nisam na “ti”, nego sam jako mobilisan i da odgovorim delu. A šta je urnebesno i tragično u tom komadu? Sve. Ni manje ni više nego –  sve. Obilje je u pitanju, i tema i prepoznavanja.
————————————————-
U fokusu predstave je porodica. Jer, ona je svet u malom. I tu vam je i društvo i pojedinac i sve generacije i sva vremena. Kroz nju se sve prelama. Svako živi svoju stvarnost. Čak je svako i bira. To ne znači da istina nije samo jedna. A doživljaja – onoliko.
————————————————-
Svako gradi svoj identitet, tu se pitaš sam. Ja se uvek borim za taj deo slobode i prostora – gde si sam odgovoran. Da probamo da u centar stavimo ne to neko društvo, nego sebe, svoje sopstvo, to jest nas i našu ljudskost i našu daljinu od ljudskosti. Možda postanemo bolji i mi i to društvo koje mene zanima budući da ga vidim kao, skoro, ruševinu svih vrednosti, i to odavno. Mi smo gori i luđi, dramatično. Al’ opstajemo od onomad, pa za vazda, izgleda… Mutirali smo, pa oguglali i navikli se. Prilagodili.
————————————————
Ono što fascinira kod nas, to je što uvek nađemo izlaz i preživimo. Rezilijentnost nam je velika. To poštujem.
————————————————
Taj smeh u “Urnebesnoj komediji” je čudesan…U smehu je pobuna, u smehu je sloboda, u smehu je uteha, u smehu je i otpor, u smehu je bunt. I put… Tu vrstu lekovitosti koju daje dobra komedija to nikada niko ne može, Ja sam posle dosta godina u komediji ukoliko je ovo komedija, a jeste zbog prvog dela naslova i teme. I silno uživam u tome. I jedva čekam da to podelim s publikom. Baš nam treba.

Jagoš Marković