„Protekcija“, prema komediji Branislava Nušića, adaptacija i režija Milan Nešković, koprodukcija Grad teatar Budva i Narodno pozorište Sombor
„Protekcija“, treća Nušićeva komedija (1889), napisana u zatvoru, gde je pisac bio zbog kritički usmerene pesme koja je uvredila Kralja Milana, zasnovana je na brojnim komičnim nesporazumima, višestrukim zamenama identiteta i verbalnim okolišanjima likova koji takođe izazivaju lagani smeh, zbog odlaganja komičkog efekta. A u pozadini tih zahuktalih, labišovski vodviljskih situacija, nazire se veoma tamna pozadina, istinita slika društva izgrađenog na nakaradnim vrednostima, lažima, manipulaciji, protekciji, dolaženju na odgovorne i visoke položaje zahvaljujući rodbinskim i drugim vezama, a ne zbog istinskih vrednosti. Drugim rečima, u ovom delu je naročito delikatan odnos između lepršave komike i gorke satire. Prisutne su dve suštinski različite vrste humora, što je u teatrologiji izazivalo suprotstavljena mišljenja o komadu (Josip Lešić, Hugo Klajn), i pitanje je dramaturško-rediteljskog izbora stepenovanje njegove kritičke snage, odnosno postavljanja težišta, na angažovaniju ili naivniju stranu.
U novom scenskom tumačenju reditelja Milana Neškovića, uvedena je posebno važna, nova i vredna linija izvođenja – sirove, poetski otrežnjujuće muzike i songova kompozitorke Dude Buržujke, alijasa glumice Julije Petković (Jovanka). Njene pesme su tematski bitno povezane sa radnjom, ali donose i savremena, nadgrađujuća i ubojitija značenja, komentare na teme koje se kod Nušića naziru, dok su ovde tako gurnuta u prvi plan (beogradizacija Srbije, malograđanska ambicioznost itd). Nešković se, dakle, pohvalno opredelio za isticanje i pojačavanje angažovanih značenja, kroz postupak blizak njegovoj ranijoj predstavi „Galeb“, gde je muzički tok radnje bio organskije povezan sa celinom, sa melanholičnom Čehovljevom osećajnošću. A ovde, provokativne pesme Dude Buržujke, natopljene očajem spoznaje života u društvu naopakih vrednosti (koje se nije poboljšalo od Nušićevog vremena, naprotiv, nakaradnosti su metastazirale), skoro da teku estetski nezavisno od glavnog toka igre, naglašeno plastičnog, vodviljskog čitanja Nušićevog teksta, izgrađenog na nizu ljubavnih težnji. To je osnovna zamerka ovom u osnovi vrlo zanimljivom tumačenju našeg klasika, to što ta dva nivoa igre nisu suptilnije povezana, stilski više približena jedno drugom, što je moglo da se postigne povremenim zatamnjenjima uskovitlane vodviljske igre.
Glumci nadahnuto nastupaju u drvenom, zatvorenom prostoru sa pet vrata, ulaza-izlaza karakterističnih za vodvilje, koja konkretno i simbolički određuju promene, vrtoglava ukrštanja života glamurozno obučenih likova (scenografija Daniela Dimitrovska, kostim Biljana Grgur). Oni su izvajani u preovlađujuće karikaturalnim crtama, ali i ne do kraja, jer su pojedinci realističnije izgrađeni, pa se u celini ne može reći da je igra sasvim stilski dosledna i ujednačena. Biljana Keskenović igra sočno komički i živopisno, ulogu Savete, Aćimove žene, glavne pokretačice radnje, može se reći sestre Živke ministarke, po neutoljivim društvenim ambicijama. Njena funkcija je značajnija nego u Nušićevom tekstu, gde je Aćim Kukić, predsednik suda, dominantniji, dok je on ovde, u mekšem izvođenju Saše Torlakovića, u Savetinoj senci. Očigledne razlike u odnosu na tekst, u predstavi donose i likovi Ministra i njegove sestre Perside, koji su ovde raskalašniji i bahatiji, možda u skladu sa gorepomenutom tezom o metastazi, a takođe se, kao takvi, mogu shvatiti i kao komentar na Nušićevu nimalo kritičnu sliku Ministra, u tekstu iscrtanog kao veoma tolerantnog i blagog. Ministar Ninoslava Đorđevića je stvarniji, bezobziran je i raspojasan, daleko od Nušićevog idealizovanog oblika. Ivana V. Jovanović se posebno izdvaja živom karikaturom Perside, teatralno prikazane, kao razmažene, hedonizmu sklone žene koja se komički precizno i efektno prenemaže, dok ispija koktele i lovi muževe. Staša Blečić igra elegantnog Momka, ministrovog savetnika, komičnog i zbog naglašenog, ponavljajućeg motiva travestije pola. Srđan Aleksić u mekšim, realističnijim crtama predstavlja Aćimovog brata Manojla, Julija Petković je uverljiva u liku njegove ljubavlju zanesene ćerke, dok Ana Rudakijević igra Julku, Aćimovu ćerku, zaljubljenu u Mladena (Miloš Lazić). Lazar Nikolić predstavlja Svetislava, Aćimovog kritički nastrojenog sina, novinara, u izrazu ponekada prekomerno teatralnog, na primer, u sceni izražavanja vatrenog protesta protiv korumpiranosti. Stevan Vuković je naročito komički prodoran u oblikovanju lika Save Savića, đumrukdžije, manipulanta i lažova, spremnog na sve, ne bi li se dokopao višeg socijalnog statusa. Njegov lik naročito razotkriva naličja ljubavi, kao u renesansnim komedijama, koje takođe razgolićuju maske zaljubljenosti, kao sredstva koristoljublja, dolaženja do udobnijih materijalnih položaja.
Ana Tasić
Kritika je objavljena u Politici 8. avgusta 2024. godine